Miroslav Momčilović otvoreno nakon Bobanine smrti: "Moj mozak nije mogao da prihvati kobnu informaciju"
18.07.2020 15:30
Foto:
Nakon prerane smrti Bobane Veličković Momčilović, višestruke evropske šampionke u streljaštvu, njen suprug Miroslav Momčilović za Gloriju otkriva da još nije svestan šta se dogodilo i ističe da mu je sada osnovna misija da od sina Vukašina napravi dobrog čoveka
Odlazak Bobane Momčilović Veličković u 30. godini života usled komplikacija na porođaju ostavio je dubok i neizbrisiv trag u srcu njenog supruga Miroslava Momčilovića (40), rukometnog trenera u Boru. Ljubav, koja se između njih dvoje dogodila na prvi pogled, pretočila se u sećanje i misao da je višestruka evropska šampionka u streljaštvu i dalje tu. “Oduvek je bila hrabra i veliki borac”, reči su kojima Miroslav opisuje Bobanu, s kojom je proveo devet godina.
- Ne umem da objasnim sve ovo. Trudim se da je sačuvam u sećanju i da tu ljubav usmerim ka detetu, da ga pripremim za sve. To je jedini cilj koji imam. U ovom periodu još nisam psihički stabilan. Lome me bes, tuga, osećanja su mi pomešana. Mesec dana živim u košmaru, nisam bio svestan šta se dešava. Svakog dana sam se nadao da ću čuti makar jednu lepu vest od doktora, a onda se dogodilo najgore. I dalje nisam svestan, imam utisak kao da je ona na nekom putovanju - kaže Miroslav i ističe da je Bobana bila specifična osoba:
- Zaista je bila posebna. Bila je borac, spremna da podnese žrtvu za bilo šta u životu. Uvek je želela da uradi ono što niko nije pre nje. Imala je specifičan stil oblačenja, jako je bila talentovana za crtanje, fotografiju. Najteže mi pada što mi nije ostavila nijednu sliku. To sam najviše voleo, stalno sam joj tražio da nacrta nešto za našu spavaću sobu. Kako je oduvek bila perfekcionista u svemu, odlagala je crtanje bojeći se da ne pogreši jer nije pronalazila dovoljno vremena za to. Posedovala je poseban dar.
Bobanina trudnoća bila je visokorizična. Uprkos njenoj većoj odgovornosti i disciplini zbog dijabetesa, povišen pritisak i jake glavobolje nakon porođaja bili su prvi simptomi eklampsije, najteže i najopasnije bolesti tokom drugog stanja. Kada je upala u komu, Miroslav se svakog dana nadao da će dobiti poziv i obaveštenje da se probudila.
- Neprestano su mi davali informacije da joj je stanje jako teško, da prognoze nisu dobre, ali sam se nadao jer je bila veliki borac. Tog kobnog dana zazvonio je telefon i kad sam video da je pozivni broj 011, ne mogu da vam opišem kako sam se osećao. Moj mozak nije mogao da prihvati tu informaciju. Pozvao sam sestru, koja je pitala: “Ko ti je to javio?”, jer su svi krenuli ka meni da mi saopšte. Ja jedini nisam znao da sam je izgubio. Mislim da je prva saznala Jasna Šekarić. Posle toga ničega se ne sećam.
Pomoć porodice i prijatelja, naročito oko sina Vukašina, potrebna mu je više nego ikad.
- Nemam odgovor na pitanje kako sam. Ne bežim od ljudi, ali se sklanjam. Potrebno mi je da se stabilizujem, trebaju mi samo bliski ljudi. Bobanini roditelji su tu, kao i sestra. Moja mama takođe. Svi oni mi pomažu oko Vukašina. Svi smo u lošem stanju, ali zbog njega se trudimo. Još ne mogu da vodim računa o detetu. Sa dvadeset godina su ruke počele da mi drhte, sada je taj problem još izraženiji. Čim se stabilizujem, maksimalno ću se posvetiti sinu. Polako i krećem. Pričali smo kako bismo voleli da naš sin bude sportista, a onda je Bobana rekla: “Samo neka bude dobar čovek.” Dobio sam terapiju i ja se pola stvari ne sećam. Prestao sam da uzimam lekove, popijem samo nešto za spavanje i idem na razgovore kod psihijatra kako bih mogao da se borim sa svime. Na sve gledam kao da je ona tu. Tuga i bol su mnogo veliki. Nekad sam jako besan, imam utisak da me je ostavila. To su neke neobjašnjive stvari koje se dešavaju u mozgu. Dala mi je poslednji poklon, Vukašina, i on će znati ko mu je bila mama.
Nakon porođaja Bobana je jednom videla sina.
View this post on Instagram
- Pozvala me je tada. Rekla je: “Ima tvoju špicastu glavu, a na mene ima kosu”. Ako pogledate njene slike kada je bila mala, Vukašin ima original njenu kosu. Nikada se nije promenila zbog uspeha koje je nizala. Za nju su uvek svi ljudi bili jednaki. Nije volela da se eksponira. Obožavala je životinje. Stalno je pričala da se najviše plaši starosti. Govorio sam joj da pusti to, da je mlada. Šta je ona za svoje godine postigla, to neko neće ni za sto. To me teši na neki način i ponosan sam na sve što smo imali u devet zajedničkih godina.
Kada je 2011. godine upoznao Bobanu, Miroslav se zaljubio na prvi pogled. Godinu dana kasnije odlučio je da je zaprosi.
- Dvadeset trećeg jula bismo proslavili devetu godišnjicu. Upoznali smo se u Beogradu, kada je Bobana bila na odmoru. Otišla je u Kinu i za 14 dana smo se čuli jednom ili dva puta. Tada nisu bile dostupne aplikacije poput vibera. Po povratku, sačekao sam je na aerodromu. Bili smo zajedno u Beogradu nedelju dana. Već tada je pričala da treba da sačekamo Olimpijadu u Riju pa da započnemo zajednički život. Sport joj je bio na prvom mestu, to svi znaju, a ja nisam imao predstavu ko je ona kada sam je upoznao. Već posle nekoliko meseci bili smo kod mojih roditelja. Planirali smo da se odvojimo, tražili smo stan, međutim, kada je 2012. godine uzela zlatnu medalju u Finskoj, dobila je stan na otkup - priseća se Miroslav i dodaje:
View this post on Instagram
- Naš odnos je uvek bio pun poverenja. Nikada nismo imali svađe, uvek smo funkcionisali savršeno. Ni razdvojenost u trajanju od 20 dana, koja se često dešavala zbog njenih takmičenja, nije uspela da nas slomi. Nakon Bobaninog povratka iz Londona sa Olimpijskih igara dogovorili smo se da odemo u banju Ždrelo, jer smo voleli tamo da boravimo. Zaprosio sam je na veoma smotan način, u sobi. Hteo sam da sakrijem šta nameravam, ali pošto je shvatila sve, moj plan nije uspeo. Tada smo se mnogo smejali.
Zvezde.
