Ispovest Radeta Šerbedžije: Ne dam se, iako me boli celo telo

Gde god da odem, moja publika se ne razlikuje i svi dišu u istom ritmu najlepših uspomena koje povezuju ljude, kaže na početku razgovora Rade Šerbedžija, regionalna glumačka i muzička legenda. Iako je osetio šta znači holivudska slava, igrao rame uz rame s najvećim svetskim zvezdama, od Vanese Redgrejv i Toma Kruza do Nikol Kidman i Benisija del Tora, vezao je svoj čamac u Istri uveren kako je to idealno mesto za miran život. Uoči koncerata u Beogradu (21. decembar), Novom Sadu (22. decembar), Somboru (27. decembar) i Novom Pazaru (29. decembar), priseća se druženja sa Arsenom Dedićem, Igorom Mandićem i bračnim parom, Milenom Dravić i Gagom Nikolićem.

Pročitajte Pištoljem oteran - Rade Šerbedžija zauvek napustio Beograd

Mirna Marković

- Sa menadžerom dogovaram da napravim album sa samo mojim autorskim pesmama. Iznenadio sam se kada smo ih nabrojali 27, pomalo sam zaboravio da ih je toliko. Pesme koje ja pišem uvek su na neki način literarno vrednije nego muzički, jer spadam u grupu autora čiji stil je bliži šansoni. Kao što je kod nas u tome bio neprevaziđen Arsen Dedić, u Rusiji Bulat Okudžava ili Fabricio de Andre u Italiji. Leonard Koen ima taj šansonjerski momenat koji je meni najbliži muzički izraz.

Davne muzičke početke povezuje upravo sa Arsenom Dedićem, koji mu je bio uzor, mentor i naposletku blizak prijatelj. Dedić ga je kao mladog, poluanonimnog glumca i muzičara vodio na svoje koncerte, a opisuje ga kao “posve delikatnog prijatelja koji je svoje prijateljstvo dokazivao češće delima nego rečima”.

Pročitajte Sve se saznalo i bez mnogo reči - Snimak sa letovanja otkriva kakav zapravo odnos Rade Šerbedžija ima sa ćerkama

printscreen youtube

- On je za mene prevashodno maestralan pesnik, njegove pesme i stihovi su prava poezija, vrhunska, poput Koenove. Na neki način me učio pevanju. “Ne daj se, Ines” je nastala tako što sam najpre čitao njegove pesme. “Oj, mladosti” je naš duet koji je ostao snimljen na pločama. Moja prva žena i ja, uz Đina Paolija, Igora Mandića i njegovu Slavicu, bili smo jedini gosti na Arsenovoj i Gabicinoj svadbi u jednoj maloj gostionici ispod Sljemena. On je svoje pravo prijateljstvo iskazivao u trenucima kada je, kako je on znao reći, “stani-pani”. Kad sam kao mlad dobio strašnu upalu i bio mesec i po u bolnici, sećam se da je gotovo svakog dana dolazio kod mene. U tom periodu bio je najpopularniji u Jugoslaviji.

Rade Šerbedžija od života nije tražio mnogo 

Rade sebe opisuje kao srećnog čoveka kome se sve lepo u životu dogodilo slučajno i zbog toga što nije mnogo jurio za slavom. Ništa nije želeo po svaku cenu, nije sanjao o uspesima, ulogama i nagradama. O odlasku sa scene ne razmišlja, opirući se promenama koje donose godine.

- O tome ne valja i ne treba razmišljati, to je jednostavno tako. Život je naš kratak i brzo prođe, i ne okreneš se a već uhvatiš neku starost. Zato ja ne želim da pristanem na to. Želim zadržati vreme pod mojom kontrolom, onako kako ga osećam. Ne verujem da ću kao moj otac živeti 104 godine, ali sve dok živim želim biti aktivan. Ne radi se samo o glumi. Juče sam igrao tenis, moj prijatelj Goran Bubanj i ja smo bili odlični u dublu i pobedili smo. U svemu još želim učestvovati, iako me sve sprečava u tome. Imam bol u krstima i desnom ramenu kao posledicu povrede vrata pri padu u Tihom okeanu kad me jedan val zabio na dno glavom, bio sam na dasci. Jedva sam ostao živ. Ali ne dam se, ne priznajem bol mada me boli celo telo.

Pročitajte S mrtvima se ne polemiše - Šerbedžija odgovorio na navode iz knjige Mire Furlan

Mirna Marković

Osim pisanjem poezije, muzikom i glumom, celog života se intenzivno bavi sportom, najviše fudbalom i tenisom.

- Sa 30 i nešto godina igrao sam ravnopravno fudbal sa bivšim zvezdama poput Karasija, Zambate, Pera Močiboba, Zajeca... Pre godinu dana sam išao na predstavu “Ko se boji Virdžinije Vulf” u Beogradsko dramsko pozorište. Padala je kiša predveče, stao sam pored kioska da kupim novine. Odjednom, ogroman čovek mi spusti ruku na rame, pogledam i vidim da ga odnekud poznajem. On kaže: “Ja se zovem Rade Zalad, bio sam golman reprezentacije Jugoslavije u fudbalu i golman Partizana. Čuven sam po tome što mi je Rade Šerbedžija na finalu turnira u Hali Pionir zabio gol u rašlje.”

To su za mene užasno važne stvari. Znate kako sam igrao te večeri predstavu. Svoju možda najbolju pozorišnu ulogu Pera Ginta savladao sam delom i zbog treninga sa profesionalnim gimnastičarem. To je bilo čudesno, kad su se sklopile emocija koju sam imao i moja fizička spremnost. 

Mirna Marković