Lena Kovačević ekskluzivno za Gloriju: Nosim kofer tuge

Navikavanje na život sa bolom je dug proces. Posle gubitka voljenih tuga postaje deo svakodnevne garderobe koja se nosi bez obzira na priliku ili vremenske uslove.

Tri nedelje nakon smrti mame Nade, pouzdanog svedoka svih njenih uspeha i padova, Lena Kovačević (41) izlaz iz najveće životne oluje pronalazi u veri, ljubavi, radu, porodici i prijateljima.

privatni album ustupljen magazinu Gloria

Pošto se pribrala, a u cilju navikavanja na novu realnost, razmišlja šta bi i kako uradila Nada, šta bi je posavetovala. U intervjuu “Gloriji” pevačica otkriva koliko kvalitetna i sadržajna ličnost je bila njena mama i kako je u poslednje četiri godine izgledala borba sa posebnom vrstom neuropatskog oboljenja ALS (amiotrofična lateralna skleroza) od kog je bolovala.

Kako se osećate danas, nekoliko nedelja posle odlaska vaše mame?

- Sasvim iskreno, osećam se kao na početku, imam utisak i toga postajem sve svesnija da vreme tu vrstu bola i težine neće znatno promeniti.

Pročitajte Lena Kovačević otvorila dušu - To se dogodilo samo nekoliko dana posle mamine smrti

Sa njenim odlaskom sa ovog sveta zauvek sam uzela nekakav kofer tuge za koji znam da moram da nađem prostora i da ga na neki način, uz Božiju pomoć, prigrlim i nosim kao nešto moje. Taj kofer nosimo svi.

Jeste li uspeli da se priberete, da pronađete tačku oslonca?

- Koliko mogu, jesam. Onako kako bi to mama volela, mislim. Imam snažnu veru, imam Hrista. Vera je bila moja tačka oslonca od kada sam bila dete, a posebno u ovakvim trenucima.

Imam malu decu i supruga, porodicu, tatu, brata, prijatelje i familiju, svima sam potrebna, kao i oni meni, i to nam daje ogromnu utehu, da budemo zajedno.

Marina Lopičić za Gloriju

Tuga ima različite pojavne oblike. U kojoj fazi je vaša, jeste li osvestili činjenicu da je više nećete videti, čuti?

- Čujem ja nju i vidim u mom srcu, i ne samo to, osećam da je sa nama i kroz ljubav, molitvu, u svakodnevnim stvarima i dešavanjima.

Kada je otišao Bora Todorović, moj kum, kao i mnogi drugi dragi ljudi koje volim, uvek sam imala osećaj da su uz mene, duhom i dušom, čak i više nego ranije.

Poslednjih godina ste pokazali veliko požrtvovanje, kao, uostalom, i cela vaša porodica, s obzirom na to da je Nada bolovala od posebne vrste ALS-a. Koliko vas je to iskustvo promenilo?

- Još krajem 2019. godine moj svet, naš svet, potpuno se izokrenuo u danu kada smo saznali njenu dijagnozu.

Pročitajte Poslednji Nadini dani bili su teški, uzrok smrti majke Lene Kovačević sve rasplakao

Sledećeg leta i svih narednih godina smo se fokusirali na nju, da joj pomognemo maksimalno koliko možemo i da u tim vrlo mračnim trenucima zadržimo i humor i veselost jer je ona taj svoj put i Krst nosila neverovatno zahvalno i hrabro, kao Božiju volju.

Bila je nasmejana i u najtežim momentima, njena snaga nam je pomogla da zadržimo onu dobru atmosferu koju smo kao porodica uvek imali.

Nada je za vas bila mama, pa tek onda šef pravne službe RTS-a, vrhunski profesionalac i pouzdan prijatelj. Koliko je uticala na vaše formiranje?

- Mama je, nije što je moja, bila jedna od najinteligentnijih žena koje sam srela, lepa, nežna i istovremeno neviđeno jaka. Duboko verujuća, posvećena porodici, posvećena poslu i ljudima s kojima je radila.

Nadu nema ko nije voleo i ona je uzvraćala istom merom, takva joj je bila priroda. Moje prijateljice i svi koji poznaju mamu reći će vam da je nosila pozitivnu energiju i snagu za više osoba.

Uvek sam je gledala sa neverovatnom zadivljenošću. Mislim da sam na nju povukla mnogo osobina vezanih za praktičnost i ljubav prema organizaciji, kao i razgovoru s ljudima. Ona je izuzetno volela ljude. A i ja ih volim.

Andreja Damnjanović

Koliko je bila vezana za unuke, vaše sinove Teodora i Vuka?

- Zavitlavali smo je da je baka sa pet zvezdica, “all inclusive”. Sa unucima je provodila mnogo, mnogo vremena sve dok je bolest nije sprečila u tome, a onda su oni ležali pored nje i ljubili je.

Bila je dugo sasvim nepokretna i njihovo prisustvo ju je najviše radovalo. Od kada su bili bebe bila je mnogo sa nama, često smo zajedno putovali sa decom. To su najbolje uspomene.

Koliko je bilo Nade u vašem i u uspehu vašeg tate Dušana Kovačevića?

- Šta da vam kažem više nego što je on rekao u govoru koji je održao na sahrani, a koji je napisao u dahu.

Prvi njen rođendan koji su proslavili zajedno bio je kad je ona napunila 18 godina.

Privatni album ustupljen magazinu Gloria

Tata i sam kaže da je ona koautor njegovih dela, njegovog života. Oni su tim koji se desio po promisli Božijoj i činili su jednu divnu celinu, jedan život.

Nakon što je prestala da radi na RTS-u, preuzela je sasvim brigu o tatinim ugovorima i poslovima, a on i danas ima posla i svakodnevnih upita, pa sam taj deo obaveza sada preuzela ja.

Pročitajte Sahranjena Nada Kovačević, Dušan nemo stoji, Lena u zagrljaju supruga

Dok je mama bila sa nama, konsultovala sam se sa njom oko svega. Danas moram da razmišljam šta bi i kako ona uradila.

Stičem utisak da ovaj težak životni period pokušavate da prebrodite radom. Jesam li u pravu?

- Utapam se u poslu i zatrpavam obavezama, iskreno da vam kažem. Svaki angažman koji sam preuzela radim kao da je prvi, jer me rad spasava i svaka obaveza mi je dobrodošla kako ne bih imala mnogo praznog hoda.

Irina Duplevskaya

Imamo koncerte, snimanja za festival “Pesma za Evroviziju”, a uskoro, 14. februara, izlazi divna pesma “Da li voliš me” koju želim da poklonim publici za praznik.

Koliko u kompoziciji "Zovi me Lena" ima autobiografskih elemenata?

- To je sasvim autobiografska pesma, pisana i komponovana zahvaljujući situaciji u kojoj sam. Moji saradnici znaju koji sam gubitak doživela i hvala Darku Dimitrovu, mom višegodišnjem producentu i prijatelju, što me je podstakao da budeo deo ovogodišnjeg festivala, jer mi je poslao muziku, tekst i tu ideju za numeru “Zovi me Lena”, zato što mi je mama dala to ime u vreme kada uopšte nije bilo popularno. 

Pročitajte Tek što je postala majka stižu loše vesti - Marija Šerifović povređena

To je priča o vezi i ljubavi koje imamo. Spasao me je ovom idejom, da pevam i ispričam svoju priču. To je tako oslobađajuće, a posebno mi je drago što primećujem da pesma emotivno deluje i na druge ljude, jer svi mi nažalost nosimo tu istu bol zbog rastanka sa ljudima koje volimo.

Vladimir Danilović je napisao divan tekst, a Robert Bibilov i Lazar Cvetkovski su učestvovali u aranžmanu. Dobili smo pesmu koju volimo, a koja za mene predstavlja nekakvo izbavljenje iz ćutanja i gutanja bola.

Zato se i bavimo muzikom, da možemo sa ljudima da podelimo sve. Bez laži i bez maski.