Ništa nije ukazivalo na to: Bolest Dejana Pantelića bila je podmukla, ovako je saznao

Popularni voditelj Dejan Pantelić 2012. godine saznao je da boluje od raka krajnika.

Bolest Dejana Pantelića bila je izuzetno teška, ali je on iz ove bitke izašao kao pobednik. Voditelj je operisan u inostranstvu, a tokom čitavog procesa najveća podrška bila mu je supruga.

Antonio Ahel/ATAImages

- U tim trenucima čovek samo razmišlja o porodici, o svojoj maloj deci koje nisam izveo na put.

Razmišljao sam o mom Vukašinu i upravo dok ovo govorim, gledam njegovu i Laninu fotografiju koja se nalazi na mom radnom stolu.

Pročitajte Izrasla je u pravu lepoticu - Ćerka Dejana Pantelića proslavila punoletstvo

Prosto nisam naučio Vukašina da igra fudbal i košarku, Lanu nisam odveo pred oltar kod njenog budućeg supruga. Iako je mala, to mi je bilo u podsvesti kao neka obaveza.

S druge strane, nisam smeo sebi da dozvolim da se predam jer prosto ne smem da budem sebičan i supruzi ostavim toliki teret da se ona brine i žrtvuje za porodicu, a to radi i ovako i onako.

To su bile neke stvari koje su mi bile u glavi dok sam prolazio kroz te neprijatne životne izazove - iskreno je govorio Dejan Pantelić za Story.

Bolest Dejana Pantelića bila je podmukla

Iako nije imao bolove, voditelj je znao da nešto nije u redu.

- Nisam imao neke bolove, prosto sam osećao da nešto nije u redu. Imao sam problem ispod krajnika, a namerno neću da ga imenujem.

On je krenuo da se širi i da mi gura jednu žlezdu. Lutao sam po lekarima. Ništa me nije bolelo. Rak u startu ne boli, ali verovatno kasnije boli.

Pročitajte Kraj nakon tri decenije - Dejan Pantelić nikad emotivniji, rekao zbogom

- Krvna slika mi je bila fantastična, nisam bio pušač, nikad nisam pio. Na prvi pogled krajnik je bio zdrav. Tek kada su uradili radikalnu operaciju, videlo se da se on učaurio ispod krajnika - ispričao je Deki jednom prilikom, pa otkrio koliko mu je značila podrška supruge.

- Nas dvoje smo toliko bliski da neke stvari rešavamo bukvalno pogledom. Sazrevamo i rastemo zajedno sa našim klincima.

Koliko god da mi je ponekad teško, srećnim me čini što ona i ja decu vaspitavamo onako kako su to radili naši roditelji.

Antonio Ahel/ATAImages

- Važno nam je da budu stvarno dobri ljudi, da pomažu drugarima, da nisu agresivni, da se sa osmehom nose sa svime u životu, i to nije stereotip, zaista tako mislimo.

Svojoj deci smo najbolji prijatelji, ali s autoritetom. Pomaže nam i to što smo Miona i ja mladi duhom, kao da smo juče izašli iz školskih klupa, znamo sve fore i fazone - otkrio je za naš magazin tada.