Ljubomir Bulajić za Gloriju o najvećem životnom gubitku: Zahvalan sam Bogu što je bio uz mene

Otac Ljubomira Bulajića, Jovan, naš istaknuti reditelj i pisac, preminuo je krajem novembra prošle godine.

Ipak, glumac se još nije pomirio sa činjenicom da ga više nikad neće videti. Kad je njegov tata preminuo, imao je svest da ga više nema, ali je nedeljama bio u šoku.

Boško Karanović

- Trudio sam se da ubedim sebe da je to život. Jedan od mojih najvećih strahova bio je da ću rano ostati bez oca.

Zahvalan sam Bogu što smo imali toliko vremena da se družimo, s obzirom na to da me je dobio relativno kasno, sa 56 godina. Da je poživeo još neki dan, dočekao bi i moj 36. rođendan, 3. decembra.

Ljubomir kaže da ne može biti ljut ili besan jer je njegov otac preminuo u 92. godini. Poslednje četiri bio je nepokretan.

- Mama, sestra i ja smo dali sve od sebe da mu te godine budu melem. Proživeo ih je kao beg, ništa mu nije nedostajalo, uprkos tome što ih je proveo zatvoren u stanu.

Beskrajno mi je drago zbog toga. Radovao sam se svaki put kad bih video osmeh na njegovom licu, jer kad čovek padne u krevet, sklon je depresiji.

Tata je neprestano bio obasipan našom ljubavlju i znam da smo nas troje učinili sve što smo mogli da mu ulepšamo život.

Otac Ljubomira Bulajića bio je glumčeva najveća podrška

Najviše će mu nedostajati očevi saveti.

- Bili smo veoma bliski, imali smo više drugarski odnos nego roditelja i sina. Uspeo je to da odneguje među nama, da zadrži autoritet oca i da u isto vreme zavredi moje ogromno poverenje da mogu u svakom trenutku da mu se obratim ako imam bilo kakvu dilemu ili problem.

Najponosniji sam na to što mi je dao primer kako pravi roditelj izgleda i kako ja, ako bog da, sutradan treba da se ponašam prema svom detetu.

Nisam ocu za života mogao da vratim sve ono što je on uradio za mene, ali kao zahvalnost i omaž njemu mogu da usvojim taj model vaspitanja i da na svom detetu primenim iste roditeljske metode.

Boško Karanović

Svestan je činjenice da je odrastao u mnogo drugačijem vremenu od sadašnjeg i da su pred današnjim roditeljima izazovi kojih ranije nije bilo.

- Treba istovremeno biti i pedagog i roditelj i mnogo više pažnje posvećivati deci jer je njima dostupno toliko stvari koje mi nismo imali.

Čini mi se da je najvažnije pronaći balans šta detetu dopustiti, a šta ne, kako se ne bi osetilo kao da odrasta pod staklenim zvonom, odsečeno od svoje generacije, a opet razviti kod njega osećaj za dobro i loše.

Tata me je vaspitavao da priznam svoje greške, da na njima učim. Imao sam svu moguću slobodu, da sve probam, i da grešim, i da na osnovu toga zaključim šta je dobro, a šta ne.

Tako sam razvio i osećaj griže savesti i na tome sam najzahvalniji, jer kad pogrešim, nemam problem da se izvinim i priznam da nisam bio u pravu.

Pročitajte Godinu dana od očeve smrti konačno se smeje - Ljubomir Bulajić i Jana Nenadović oduševili pojavljivanjem, balerina blista

Otac Ljubomira Bulajića je najzaslužniji što je on postao glumac, pošto mu je, kad je bio u trećem razredu gimnazije, otkrio da umetnički fakulteti mogu da se upišu sa 16-17 godina, uz polaganje diferencijalnih ispita.

- To mi je delovalo vrlo privlačno, da preskočim jednu godinu gimnazije i odmah upišem fakultet. Otišao sam na prijemni kod Mirjane Karanović i položio iz prve.

Život mi se sa sedamnaest godina promenio iz korena. Tada ne znate bukvalno ništa, nisam imao pojma ni šta je gluma, ni kakve me obaveze čekaju, pa me je otac usmeravao.

I kasnije, kad sam diplomirao, kad god bih imao neku poslovnu nedoumicu, razgovarao sam s njim. Bio je po struci reditelj, ali i dramaturg i pisac.

Dosta profesionalnih dilema rešio sam uz njegovu pomoć. Nedavno nisam bio siguran kako da pristupim izazovnom glumačkom zadatku u jednom filmu i prva pomisao bila mi je: “Jovane, kako ovo da odigram?” Verovatno sam tada prvi put postao svestan da tu podršku više nemam.

Boško Karanović

Velika mu je želja da ekranizuje očevu životnu priču.

- Tata je rano ostao bez majke, živeo je sa ocem, bio je dete kad je počeo Drugi svetski rat. Sa osam godina je završio u vojnom logoru na severu Nemačke, s vojskom Kraljevine Jugoslavije koja ga je prihvatila kad se razdvojio od oca za vreme bežanja od ustaša u Bosanskom Brodu.

Stariji logoraši, mahom vojnici, sašili su mu odelo od svojih uniformi da se ne bi smrzao. U logoru je proveo tri godine.

Napokon je na intervenciju Crvenog krsta pušten i u pratnji nemačkih oficira doveden u Pančevo, gde mu je živeo deda, a u međuvremenu se i njegov otac, koji je preživeo rat, vratio, pa je porodica konačno bila na okupu.

Kad je Jovan posle rata isključen iz Komunističke partije Jugoslavije, više nigde nije mogao da radi kao reditelj, pa se okrenuo pisanju i kasnije je retko režirao, mahom u amaterskim pozorištima.

Ljubomir je kao dete igrao u njegovoj predstavi “Maštarijum”, koja je dobila brojne nagrade na takmičenjima, ali u zrelijem dobu nije imao prilike da sarađuje sa ocem.

- Ostavio je mnogo kvalitetnog dramskog štiva i to tek planiram da postavim na scenu. Bio bih srećan kad bih bio upola čovek kakav je bio moj otac - zaključuje Ljuba Bulajić.