Glumica Dragana Varagić obožava zelene šljive i kajsije, zbog druženja s prijateljima nije joj teško da u kuhinju uđe pred zoru, a na putovanjima praktikuje upoznavanje lokalne kulinarske lektire
Jedinstveni ukus zabranjenog voća, zelenih šljiva i nedozrelih kajsija, glumicu Draganu Varagić (61) prati od ranog detinjstva. Kao devojčica brala ih je kraj Morave i Ibra, u Beogradu su je mamile iz neposrednog komšiluka, sa tezgi na pijaci Zeleni venac. Tu ih i sada nalazi s prvim letnjim danima, jedino ih nije bilo u Torontu, gde ju je devedesetih godina odveo splet raznih životnih okolnosti. Ali zato su je u vrtu sačekale kruške i jabuke.
- Živela sam u grčkom delu grada, a u taj živopisni Danfort, prepun grčkih restorana, i sada rado idem. Tako čuvam navike i sećanja na periode svog života, da postoje i u sadašnjem trenutku. Kanadu poznajem dobro, proputovala sam je od Halifaksa na istočnoj obali do Vankuvera na zapadnoj radeći kao glumica, reditelj i profesor. Znam gde su jezera slatke vode pored okeana u Novoj Škotskoj, kako su oštre zime u Manitobi kad malo ko izlazi napolje i celi gradovi su povezani pasarelama, kakvo je proleće u mojoj bašti u Torontu kad za nekoliko dana procvetaju kruške i jabuke ili zima kad napada sneg do prozora, a iznad je bistro, plavo, osunčano nebo - kaže Dragana, koju trenutno gledamo u filmu “Šavovi” i TV seriji “Pet”, a pored ostalog pamtimo po ulozi Jagodinke Simonović u “Varljivom letu ’68.”
Svaki dom u kome je živela uvek je bio otvoren za goste.
- Volim kad ne umemo da se rastanemo do duboko u noć i nije mi teško da se vratim u kuhinju i ponovo spremim nešto. U Torontu sam pravila “beogradske žurke” uz veliku pomoć prijatelja, što znači mnogo ljudi, muzike i hrane. Ostajalo se i posle svitanja. Svako pozorišno gostovanje iz Beograda završavalo se u kući na Danfortu.
A u Beogradu, osim sladoleda u Knez Mihailovoj, obavezno je tražila zabranjeno voće na obližnjoj pijaci na Zelenom vencu. Zelene šljive i kajsije trenutno su je vraćale u bezbrižne dane kad ih je kao kao dete brala u rodnom Kraljevu.
- Tog voća uvek ima na mom Zelenom vencu, baš kao i dunja. Podsete me na detinjstvo svaki put. Kako sam upoznavala druge kulture, tako mi se i ukus menjao, radoznala sam i hoću sve da probam.
Zašto Dragana obožava beogradske pijace, pročitajte na sledećoj strani...
PIJAČNA PROTEKCIJA
U Beograd se vratila 2012. Uprkos dugom odsustvovanju, i sad je prepoznaju na ulici, a s prodavcima na Zelenom vencu svakodnevno se ispriča kao sa dragim prijateljima.
- Znaju šta kupujem, a kako nisam ranoranilac, obično sačuvaju namirnice za mene.
Kao najvažniji sastojak ukusnog jela navodi kreativnost.
- Mašta je neophodni “začin” svega što radimo. Ne provodim mnogo vremena u kuhinji. Volim da spremam mediteransku hranu jer je brzo gotova: riba, školjke, škampi i naravno tiramisu. Inače, Kanada je multietnička zemlja bogata restoranima iz svih krajeva sveta, i kad sam tamo, obično idem u japanske i francuske lokale. Zanimljivi su mi običaji vezani za različite nacionalne gastronomske tradicije.
Upravo škampi i školjke na buzaru, koje priprema po staroj trogirskoj recepturi, omiljena su jela njenih ukućana.
- Taj recept i dalje ljubomorno čuvam.
Dragana je i vanredni profesor na katedri za glumu Akademije umetnosti u Beogradu, a angažovana je i kao gostujući profesor na poljskoj Nacionalnoj filmskoj i pozorišnoj akademiji u Lođu. Rado se vraća i drugoj kući - Torontu. Prošle jeseni u njemu je režirala predstavu “Penelopijada” Margaret Atvud, a u Tivtu, na festivalu Purgatorije, već sedmu godinu se igra istoimeni komad s njenim rediteljskim pečatom.
- Na Akademiji umetnosti ponekad radimo do kasno u noć, a naš Bane, koji stanuje blizu i koji je bio zadužen da sve funkcioniše kako treba, voleo je moje studente, pa kad bismo krenuli sa dugačkim probama, donosio nam je pite i palačinke “jer su deca sigurno gladna”. Bile su najukusnije na svetu. Bane je sad u penziji, i kad smo se sreli pre neki dan, pozvala sam ga da nas obiđe.
Kakva je veza između Šekspira i gurmanluka, otkrijte na sledećoj strani...
ŠEKSPIROVSKI HEDONIZAM
Kao nekom ko je specijalizirao Šekspira na Šekspirovom institutu u Stratfordu u Engleskoj, ne čudi što joj u kontekstu priče o hrani na pamet padaju njegove metafore u kojima koristi slike iz prirode da objasni unutrašnje stanje čoveka.
- Hrana je i ljubav prema prirodi i poštovanje njenih zakonitosti. A za nas glumce važi nepisano pravilo - da se ne jede nekoliko sati pred predstavu. Mislim da ga svi poštujemo.
Zato se hedonizmu prepušta daleko od scene, na putovanjima. Nedavno je mesec i po provela u Americi, Meksiku, Kanadi.
- Vratila sam se prepuna utisaka. Videla sam se sa starim prijateljima i stekla nove poznanike. Sve je pomešano: susreti sa šamanima, džez u barovi Nju Orleansa, sedenje na astečkom tepihu tamo gde ne postoji vreme, šetnje po beskonačnim peščanim plažama, ponovno učenje funkcionalnosti u Torontu, ushićenost koju donosi joga u džungli. Novi ukusi. I sve tako, jedno za drugim, da kontrasti u sećanju mogu da ojačaju i zadugo se pamte kad dođem kući.
Ipak, najradije se vraća Nju Orleansu, između ostalog i zbog kreolske kuhinje.
- Pre svega džambalaje. Takođe, tamo je čuveni restoran Uglesich’s sa mediteranskim menijem. Osnovali su ga došljaci sa Dugog otoka, pred skromnim enterijerom uvek se proteže dugi red turista. Hrana je veoma ukusna, jedina mana je što radi samo do 16 časova jer se nalazi u delu grada koji nije potpuno bezbedan.
Lifestyle.
