Ivan i Jakov Jevtović: Kad braća krenu po odrezak

Braća Jevtović, Ivan (44) i Jakov (36), pored toga što sjajno glume, vole i da jedu. Pravi su gurmani. Ivan malo manji od Jakova, ali se slažu da je najvažniji začin u svakom jelu - ljubav. Ona daje poseban šmek pasulju, bosanskom loncu, sendvičima sa svinjetinom ili meksičkim specijalitetima koje spremaju svojim najbližima.

- U poslednje vreme trudim se da pravim pametne izbore kad je hrana u pitanju, pošto ona nije ista kao pre deset- petnaest godina. Dok smo bili klinci, ćale i keva su nam davali svašta - meso, mleko, jaja, govorili su da je tu snaga, baš kao i u voću i povrću. Otkako se pojavilo “korporativno” pravljenje namirnica, gde paradajz ne miriše ni na šta, posebno ne na onaj kad sam bio dete, čak ni jaje nema ni ukus ni miris, moraš dobro da se zamisliš šta da odabereš. Skoro smo bili kod rođaka moje žene u okolini Banjaluke pa je neko hteo da za večeru napravi kajganu. Upozorili su nas da su to specijalna jaja, i zaista - tako su dobro zamirisala da smo se odmah setili detinjstva - priča Ivan Jevtović.

Jevtovići imaju još jednog brata. Najstariji Rastko nije voleo da se muva po kuhinji, niti da ide u nabavku, pa je Ivan, sve dok najmlađi Jakov nije stasao, bio mamin asistent. Odlazio je po namirnice, seckao, krao tajne zanata. Seća se da je bio veoma ponosan kad je sa manje od sedam godina babi i dedi, koji su tada živeli u okolini Čačka, spremio picu.

- Rekao sam im da će probati nešto što u životu nisu, i zaista je bilo tako. Za mene je kuvanje veoma kreativna delatnost. Ne volim da spremam striktno po receptima, nego uvek izmišljam i dodajem neke svoje stvari, uklapam boje i ukuse, pa to na kraju bude baš uzbudljivo. Onda najčešće pozovem drugare da probaju.

Ivan je ponosan na mlađeg brata Jakova koji je kuvanje takođe zavoleo u ranom detinjstvu.

- Bio sam najmlađe dete i morao sam da se snalazim i tragam za inventivnim rešenjima - započinje svoju gastronomsku priču Jakov Jevtović. -

Uvek je bilo spremljeno glavno jelo, ali ja bih ga obogatio ili doradio na svoj način. Tako je krenulo, a kad sam počeo da treniram kik boks i pauer lifting i takmičim se, shvatio sam da moram sebi da pripremam hranu koja mi odgovara. I - na kraju sam došao do ostvarenja sna. Nadahnut legendarnim Kopolinim filmom “Kum”, napravio sam mali restoran, odnosno sendvičaru. Scena kad Ričard Kasetlano, koji glumi Klemencu, objašnjava Majku, odnosno Alu Paćinu, kako se kuvaju čuvene ćufte napolitana poslužila mi je kao inspiracija. Sledio sam koncept ukusne ulične hrane italijanske emigracije u Americi, koja je zdrava, zasitna i može čoveka da usreći.

Jevtovićima je zajednička crta gastronomska radoznalost. Gde god da odu uvek probaju lokalna jela. Ivan obožava da odlazi na pijace, od Sicilije do Grčke i Rusije. Obavezno obiđe sve tezge, i potrudi se da u okolini pronađe neki restoran gde jedu ljudi koji rade na pijaci.

- Tamo je po pravilu najbolja klopa, rado probam sve. Bio sam sa suprugom prošle godine u Kambodži i Vijetnamu, i ništa nisam odbio, od najneverovatnijeg voća i povrća do brojnih salata, supa, pa čak i morskih stvorenja kojima ne znam ime.

Jakov ima svoja inostrana iskustva.

- Lokalni restorani i birtije su pravo merilo za kvalitet hrane. Još pamtim jedno putovanje u Barselonu, gde smo u nekim poprečnim uličicama pronalazili mesta gde se služi sjajna piletina s nekom varijantom ruske salate, koja je u Kataloniji veoma popularna. Sećam se i njihovih brusketa, zapravo prepolovljenih bageta istrljanih svežim paradajzom, belim likom i maslinovim uljem. Bili su savršeno ukusni i uz njih je obavezno išlo gratis pivo. Kad se setim tih mirisa i ukusa, čini mi se kao da je bilo juče.

Kad su u pitanju začini koje koriste dok kuvaju, braća se dosta razlikuju.

- Imam poštovanje prema kariju i kurkumi, koju preporučujem - objašnjava Ivan. - Zapravo, tražim pravi ukus onoga što jedem i ne volim da ga “maskiram” s previše začina. To se posebno odnosi na kinesku kuhinju, kod nas se u ta jela dodaje mnogo soja sosa. Kineska hrana je vrlo interesantna, ali treba probati autentičnu. Međutim, bez nekih začina se ne može, italijanski specijaliteti su nezamislivi bez bosiljka, ruzmarina, belog luka.

I dok Jakov u svom lokalu, inspirisanom porodicom Korleone, priprema mahom sicilijanska jela, po recepturama starim i po sto godina, kod kuće pravi meksičku i italijansku klopu. Ipak, najsrećniji je kad prima porudžbine od svojih klinaca.

- Imaju četiri i šest godina i veoma sam zadovoljan što sam uspeo da ih prešaltam s crtanih filmova na kanal “24 Kitchen”. Sve oko hrane im je zanimljivo, počeli su ozbiljno da pomažu i učestvuju u njenoj pripremi. Začini koje koristim su najčešće proizvodi malih porodičnih radionica. Alevu papriku namenski uzimam samo iz Bačkog Monoštora, jer je neuporediva po mirisu, ukusu, bukeu, ako tako mogu da kažem. I onda to sve sklapam u jedan eklektički spoj. Nisam verovao da ću posle celodnevnog rada, pošto ustajem već u četiri-pola pet ujutru, glume i profesorskog posla - docent sam na predmetu scenske borbe i akrobatike na univerzitetu “Sinergija” - imati snage da kod kuće nastavljam da kuvam za porodicu. Ipak, sve to nekako uklapam jer je ljubav najbolji i najromantičniji začin. Uz nju je sve ukusnije.

To potvrđuje i Ivan, koji je s vremenom i kod svoje supruge uspeo da razvije ljubav i poštovanje prema gastronomiji.

- Bilo je zanimljivo privoleti Sandru, koja nije baš mnogo marila za to, da zavoli hranu. Trudio sam se da je impresioniram kuhinjom, pa sam spremao neka tradicionalna jela, poput bosanskog lonca i pasulja, koja sam servirao na njenoj dasci za slikanje. Živeli smo tada u garsonjeri, nismo imali sto, ali je u slast, sa te svoje daske za crtanje, jela sve moje đakonije. Dopao joj se čak i klot pasulj. Bila je to potpuna romantika.