Ivan Tomić: Ukusne đakonije kulinara bez recepta

Bez obzira na to što mora da se bavi različitim sportskim disciplinama kako bi telo održao u dobroj formi i izbegao gojaznost zbog prekomernog unosa šećera u organizam, glumac nema nameru da se odrekne strasti prema poslasticama, već ih sistematski tamani kao što je to činio u mladosti

Ivan Mihailović: Tajni randevu s pijanim šaranom

Pored glume, član Beogradskog dramskog pozorišta Ivan Tomić (45) ima još jednu strast - ljubav prema slatkišima. Ona nije skrivena, prati ga kroz život kao senka i nikada nije dovođena u sumnju. I danas, kad je ušao u srednje godine, ne zapostavlja je, već naprotiv, prepušta joj se jednako strastveno kao u mladosti.

Објава коју дели Ivan Tomić (@ivantomicofficial) дана 15. Сеп 2017. у 11:20 PDT

Milan Marić: Stručnjak za sarme i domaći hleb

- Nema šta ne volim od slatkog da jedem, od krem bananica i doboš torte do sitnih kolača i čokolade - iskren je glumac. - Kada sam bio dete, još pre nego sam krenuo u školu, mama me je budila šuškajući pored jastuka papirićem u kome je bio moj omiljeni slatkiš. Bio je to jedini način da se s osmehom probudim i krenem u vrtić. Sada mi se čini da sam kao mali imao visok stepen tolerancije na šećer i mast, jer bi mi inače ozbiljno pozlilo s obzirom na količinu eurokrema koju sam mogao da pojedem. Moji roditelji su ga kupovali u kanticama od po pet kilograma. I posle, kada sam i sam postao otac devojčice i dečaka, koji su sada tinejdžeri, dešavalo se da im ispraznim kutiju sa slatkišima kada dođem kući umoran s predstave. S vremenom sam naučio da se kontrolišem zbog zdravlja i kilograma, jer je u glumačkom pozivu veoma važno održavati telo u dobroj formi.

STAŽISTA PORED RAŽNJA

Gluma je bila jedan od glavnih motiva da se više fizički angažuje.

- Premda u detinjstvu nisam išao na sport, od kada sam upisao akademiju skoro da nema onog koji nisam probao. Volim da istražujem različite discipline, jedno vreme sam se bavio ronjenjem i speleologijom, potom boksom, fitnesom i streljaštvom, a sada najradije šetam. Pravi sam gradski hodač. Nema dana da ne pređem određenu kilometražu. Na probe i snimanja odlazim peške. Kako je pozorišna sezona završena, ovih dana pešačim od kuće do mesta seta obrazovnog serijala RTS-a “I bez muke ima nauke” u kome igram teču Rašu. Čak i kada kupujem nove cipele, prvo gledam da li su pogodne za dugo pešačenje. Uz mnogo fizičke aktivnosti, ljubav prema slatkom ne ostavlja posledice. Pravilo zdrave ishrane glasi da se ne jede posle 19 sati, što je izvodljivo za ljude koji imaju normalno radno vreme, ali ne i za nas glumce koji radimo noću i uglavnom smo mrtvi gladni posle predstave.

Ako se izuzme pečenje s ražnja, u čijem ritualnom spremanju je rado učestvovao kao dete, kulinarstvo ga nije zanimalo sve dok nije napustio rodni Kragujevac i u Beogradu upisao Fakultet dramskih umetnosti.

Ana Sofrenović: Bridžit Džouns u pohodu na domaću supu

- Moja prva sećanja vezana za spremanje hrane vraćaju me u selo u kome je živeo moj deda, gde smo se često svi familijarno okupljali, posebno uoči slave. Tada bismo u dvorištu pekli meso na ražnju. Davali su mi da okrećem ražanj i polivam meso pivom. Bilo mi je zanimljivo da to radim i tačno sam znao kojom brzinom da okrećem kako bi se meso ravnomerno peklo. Kada sam počeo da živim sam u malom iznajmljenom stanu u Beogradu, bio sam prinuđen da naučim da kuvam. Isprva je podgrevanje bilo moj maksimum. Zatim sam se upustio u pripremu najjednostavnih obroka, a kako se dešavalo da nemam dovoljno novca, naučio sam da budem kreativan. Prvo što sam napravio bile su prženice. Zvao sam babu da mi kaže kako se spremaju i prvo što mi je rekla bilo je: “Uzmi kašiku masti”. Posle sam shvatio da svaki njen recept počinje istom tom rečenicom. Najviše umeća pokazivao sam u danima kada mi je izbor namirnica bio sužen. Sećam se da sam jednom u frižideru imao samo malo pečene piletine koja mi je ostala od prethodnog dana, pavlaku i pastu od belog luka koju sam kupio u Mađarskoj. Iseckao sam piletinu, dodao joj tu pastu i pavlaku, sve dobro izmešao i tako otkrio specijalitet za koji su mi kasnije mnogi tražili recept.

KULINAR BEZ RECEPTA

Posle je osmislio još delikatesa za koje su ga mnogi pitali za način pripreme, ali postupak po kom on kuva teško je preneti na papir jer sve radi po osećaju.

Објава коју дели Ivan Tomić (@ivantomicofficial) дана 5. Феб 2016. у 4:34 PST

- Jela kuvam gledajući boju i udišući arome. Gulaš sam, na primer, usavršio na taj način. Po boji luka tačno znam da li je dovoljno izdinstan, a po mirisu da li je ručak gotov. Mogu da pokažem kako ga spremam, ali ne i da napišem recept.

Marija Kilibarda: Sočni poljupci sa aromom mladog luka

Ne pravi poslastice, izuzev mafina koji su u njegovoj porodici neizostavan deo svakog slavlja.

Mladen Nelević: Najbolji pitomac kafanske akademije

- Slučajno sam ih probao jednom prilikom i zatražio recept. Zaista su divnog ukusa, a reč je o čokoladnim mafinima na američki način. Supruga i deca ih obožavaju i njihova priprema je postala deo naše porodične tradicije. Imamo ih na stolu svaki put kada se nešto slavi i uvek sam ja zadužen za njih. Trenutno sam u fazi istraživanja sireva sa plesnima, koji mi pre nisu bili zanimljivi, a sada jesu. Volim i začine i zbog njih mi se, mislim, posebno dopala hrana koju su mi poslužili na japanskom ostrvu Okinava, gde sam gostovao s predstavom. Tamošnja kuhinja je specifičan spoj japanske, kineske i singapurske kulinarske tradicije. I danas pamtim delikatesnu piletinu koju sam samo tamo jeo.