Milica Kralj i Aleksandar Alač: Najbolji paprikaš je začinjen suzama

Priprema obroka za osobu koju voliš je umetnički čin, smatraju rediteljka Milica Kralj (43), kćerka našeg proslavljenog dramskog umetnika Petra Kralja, i glumac Aleksandar-Saša Alač (56). Partneri na sceni i u životu poslednjih devet godina u prvom zajedničkom intervjuu pričaju o ritualnim obrocima i neobičnim proslavama Božića na 16. spratu zgrade u kojoj žive.

Milica: Bilo je Badnje veče i nas šestoro smo se popeli na krov kako bismo sačekali Božić i videli vatromet ispred Hrama Svetog Save. Imali smo i naš, mini-vatromet koji smo upalili, ali na kraju je cela ta zabava bila veliki fijasko.
Aleksandar: Iako smo imali i šampanjac.

Milica: Razmišljala sam da to uvedemo kao tradiciju, ali 1. januara u podne, pošto je terasa orgomna i vidi se ceo grad. Naravno, pod uslovom da nam se pridruže sve komšije.

Imate li potrebu da istovremeno “režirate” jelovnik?

Aleksandar: Zvuči kao fraza, ali oboje volimo da kuvamo i uživamo u tome.

Milica: Nezgodno je kad jedno stane ispred fioke, a drugo bi baš tada da nešto uzme iz nje. Zbog toga i sudaranja u kuhinji retko kuvamo u “četiri ruke”. Podelili smo i nadležnosti, on je majstor za slano, ja za slatko. Saša je samo jednom, kad je izgubio opkladu, a kladili smo se na finale Lige šampiona, pravio kolač. Bila je to neka čokoladna poslastica iz njegovog detinjstva, veoma ukusna, ali nikad više nije to ponovio. A ja se ne mešam oko pečenja i pasulja, tu je on neprikosnoven. Mislim da svi muškarci imaju neke cake kod pravljenja pasulja. Jednom sam ga ja skuvala, ali bio je potpuno nejestiv. Od tada njegovu pripremu sa zadovoljstvom prepuštam Saši. Baš kao i specijalitete od ribe.

Aleksandar: Što je i normalno. Ipak sam ja iz Dalmacije.

Milica: A Dalmatinci, kao što se zna, posle ručka dremaju. I vole da ih uspavljuju zvuci iz kujine dok žena rasprema posuđe. Pošto meni nekad i nije do toga, onda ne vodim računa koliku buku pravim kad slažem tanjire i šerpe, pa me on opominje da budem tiša.

S obzirom na to da ste odrastali u različitim okruženjima, vi, Milice, u Beogradu, a vi, Aleksandre, u Dalmaciji, koliko se razlikuju ukusi koje pamtite iz detinjstva?

Aleksandar: Odrastao sam na mediteranskoj kuhinji. Nona, mamina mama, koja je bila polu-Italijanka, pravila je domaću testeninu. Uvek je sve bilo u minut. Ručak je počinjao kad deda uzme prvu kašiku supe. Večera je obično bila oko sedam i uglavnom se jela lešo riba i blitva, uz čašu crvenog vina. Nama deci su davali malo bevande, crvenog vina pomešanog s vodom, radi krvne slike. Od tada redovno pijem taj božanski napitak.

Milica: Mene su pazili baba i deda u Rakovici, koji su bili divni. Živeli su skromno. Sve što je baka spremala za mene su bile delicije. Niko nije umeo da napravi poparu kao ona. Kad smo hteli da se počastimo, jeli smo pohovanu piletinu. Nikad više mi nije bila tako ukusna.

Pamtite li neke posebne događaje iz mladosti?

Aleksandar: Često sam išao u ribolov sa ocem, koji je bio reditelj i pecao je iz hobija. Ne znam da li mi se to samo čini zbog toga što se obično sećamo optimističnih stvari, ali onda je bilo mnogo više ribe. Meredovom smo hvatali kozice. Inače, očeva majka je živela u Makedonskoj ulici u Beogradu i često sam kod nje provodio po mesec i po dana, tako da mi je i ovdašnja kuhinja odranije poznata. Ta baka je bila majstor za sarme, a nona za njoki sa pašticadom, koju je pravila ili od zečetine u sosu sa vinskim sirćetom, suvim šljivama i još mnogo sastojaka, ili od goveđeg jezika. Obožavao sam to. A u Novom Sadu, gde sam studirao, otkrio sam ljute paprikaše. Jeo sam ih sa velikim zadovoljstvom na nesnosnoj zimi, plačući koliko su bili ljuti. Čovek ih je pravio tako što je stavljao red ljutih papričica, red mesa.

Sećate li se svojih prvih majstorija u kuhinji?

Aleksandar: Mislim da sam imao 14 godina kad sam spremio špagete sa paradajzom, takozvanom šalšom, kako kažu u Dalmaciji. To je nešto što se pravi za zimnicu, slično pinđuru. Tom sosu mogu da se dodaju i dagnje.

Milica: Čini mi se da sam prvo ispekla kolač sa džemom po receptu iz kuvara Vokija Kostića.

Da li ste nekad pojeli nešto što vam nije prijalo?

Aleksandar: Bilo je to kad smo gostovali u Meksiko Sitiju. Doneli su mi celo pile premazano čokoladom, pokriveno sa deset vrsta ljutih paprika. To je nešto nestvarno neukusno.

Milica: Prošle godine su me vodili da probam jegulje i žabe na ražnju, što sam doživela kao inicijaciju u probrano gurmansko društvo, jer su mislili da to neću učiniti. Bilo je ukusno, iako mi narednih deset dana nije bilo dobro, ali položila sam test. A Saša je jednom dobio ribu sa prilogom za pamćenje.

Aleksandar: Bila je to pastrmka koju su napunili prepečenom slaninicom i prelili kajmakom. Tu kombinaciju u šali zovemo lošom komedijom o kuvanju.