Sergej Trifunović: Škembići su merna jedinica uživanja

Uveren kako kuvanje ima smisla samo ako se hrana sprema za nekoga, a pošto živi kao samac, glumac češće gostuje na scenama prestoničkih kafana nego za šporetom u svom domu, a da je tradicionalni hedonista najbolje svedoči što uživa u svim svinjskim derivatima

Iako ga je majka Slobodanka-Boba još dok je bio dečak naučila da isprži jaja, a otac Tomislav važi za vrsnog kulinara, glumac Sergej Trifunović (44) ne voli da kuva. Volje i ambicije mu nije nedostajalo, posebno u mladosti, ali realizacija je uvek bila problematična. Kao student se odvažio da napravi pileći paprikaš, a kako ga, mada je njima bio namenjen, njegovi drugari s klase Vojin Ćetković i Boris Pingović nisu probali, izgubio je želju da se u kuhinji zadržava duže od pola sata. Ipak, to nije razlog da se jedan biftek ne nazove po njemu.

- Ne kuvam, ali obožavam da jedem. Zapravo, mrzim da kuvam jer živim sam i mrsko mi je da spremam samo za sebe. Dakle, po meni to ima smisla samo ako spremate za nekog drugog, za osobu s kojom živite, na primer. Retko jedem kod kuće, a kad skuvam nešto, obično jednom u četiri godine, obavezno se pokajem kada shvatim koliko mi vremena treba da očistim kuhinju. I svaki put se zakunem da se nikad više neću upuštati u tu avanturu. Za razliku od mene, koji sam sigurno talentovan ali me mrzi da kuvam, mlađi brat Branislav-Bane uživa u tome i dobar je u svemu. S lakoćom pravi preukusne kobasice u pivu, recept koji je nasledio od ćaleta. Meni je pošlo za rukom da napravim dobar prebranac i pileći paprikaš, koji su mi sigurno oduzeli pet sati života. Danas ne mogu da dozvolim sebi takav luksuz da izgubim toliko vremena na kuvanje. Mnogo mi je jednostavnije da odem u kafanu.

PILEĆI PAPRIKAŠ

Mada su mu roditelji vešti kuvari, te je od malih nogu upoznat s osnovama gastronomije, prvi ozbiljan ručak skuvao je kao student.

- Bilo je to na trećoj godini Fakulteta dramskih umetnosti, kad sam naprasno rešio da izostanem sa časova i da po receptu iz nekog kuvara, koji sam verovatno nasledio od roditelja, spremim pileći paprikaš. Ideja je bila da kolege Vojin Ćetković i Boris Pingović posle vežbi svrate kod mene na klopu. Ceo dan sam kuvao, kuvao i kuvao, a jelo nije bilo ni blizu gotovo kad su oni stigli. Na kraju su zaspali gladni, probudili se u neko doba i otišli kući. Kad sam ih zamolio da bar probaju moj paprikaš, nisu hteli ni da čuju. Mislim da je to bio ključan momenat, onaj u kojem sam shvatio da ne želim više nikad da skuvam bilo šta.

Dan započinje jačim doručkom.

- Ako uopšte doručkujem, gledam da to bude nešto kalorično, energetski snažno. Najčešće jedem jaja, ali ne mislim da je to što znam da ih ispržim neko specijalno umeće. Volim jednostavna i brza rešenja. Tako prijateljima iznesem dasku s pršutom i sirom kad mi dođu u goste. Toga uvek imam u frižideru. Moji dobavljači s Hvara, na kojem letujem svake godine, šalju mi pršutu, maslinovo ulje i sir, koji obožavam i nije mi važno da li je paški, livadski, francuski, italijanski. Kod mene uvek možete naći pršutu, čitavu kolekciju sireva, dobra vina i rakiju. Vina su iz raznih vinarija, a rakija je uvek domaća, uzeta na preporuku. Sve napred navedeno se može svrstati u meze, dok je za kuvanje potrebno vreme i strast. 

BORANIJA NEĆE PROĆI

S obzirom na to s kakvom strašću priča o hrani, pomislilo bi se da je izjelica, da ne vodi računa o tome šta i koliko jede. Međutim, Sergej pažljivo bira namirnice koje unosi u organizam.

- Ne volim osećaj težine u stomaku koji se stvori kad se prejedem, tada ne mogu da funksionišem. Jedem ono što je lagano, najčešće azijsku kuhinju, koja nije masna a dobro zasiti. Mogao bih da živim na hrani koja nije termički obrađena, na sirovim namirnicama. Jedino boraniju ne jedem. Ne mogu očima da je vidim, a kamoli da je u usta stavim. Sve drugo konzumiram, ali umereno. Kad snimam nešto, ne mogu da biram ketering pa jedem šta i svi drugi. Važno je samo da nisam gladan, jer u suprotnom postajem nervozan.

Kako mu predstavljaju ljubav iz detinjstva, slatkišima se uvek iznova vraća. Za njih uvek ima razumevanja i mesta u želucu.

- Tamanim ih. Ne volim suve kolače, samo oni kremasti dolaze u obzir. Jedem i orijentalne poslastice tipa baklava, tulumba i tufahija. Da slatko može da vam spasi život, uverio sam se na Nepalu 2010. godine. Bio sam član ekspedicije koja se pela na Himalaje i nikako mi se nije dopala hrana koju smo poneli. U životu su me održale velike količine čokoladica “bounty” i “twix”.

Kao iskusni hedonista ne ustručava se da proba svinjske derivate poput kavurme ili švargle.

- Tata zna dobro da ih sprema. Može biti da je i zbog toga što koristi stare recepte iz kuvara štampanog 1912. godine. Sećam se da ga je, kad sam bio klinac, Pavle Vuisić jurio da iskopira taj prastari kuvar. Ne sećam se šta sve ima u njemu, ali sigurno se tu nalazi recept za škembiće, s obzirom na to da ih ćale majstorski pravi. Kako je poreklom iz Pomoravlja, posle svinjokolja ne baca creva, već ih čisti, secka, dimi i kuva. Zna da napravi svašta od škembića: supu, pitu i škembiće u saftu. Volim ih ako se dobro spreme.

Malo koji glumac se može pohvaliti da se jedno jelo zove po njemu. Sergej ima razlog za tako nešto pošto u Beogradu postoji “Sergejev burger”.

- Pozvali su me ljudi iz restorana “Submarine BBQ” sa željom da učestvujem u njihovoj akciji “Happy burger” i osmislim burger po mojoj recepturi koji će se nalaziti na njihovom meniju, a sav novac od njegove prodaje da ide u humanitarnu fondaciju “Podrži život”. Oni su želeli da na taj način doprinesu zajednici u kojoj žive s ciljem da se i Srbija približi zemljama koje nisu bogate, a poznate su po velikoj humanitosti. Takva je na primer Burma, jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu, a u kojoj je humanost vladajući model ponašanja. Trebalo bi da ljudima postane normalno da daruju onima koji imaju manje od njih, kojima je novac potrebniji.