Slobodan-Boda Ninković: Uzbudljivi vodvilj masti i aleve paprike

Glumac Slobodan-Boda Ninković (59) uvek ima preporuku gde i šta dobro može da se klopa. Hranu obožava, već dugo degustira najrazličitije ukuse, a svoj kulinarski talenat počeo je da otkriva poslednjih godina. Za suprugu Slavicu i kćerke Anju i Nađu spreman je da osmisli novi recept. Porodično su ljubitelji dobrog zalogaja, pa na zajedničkim putovanjima ne zaobilaze restorane s lokalnim specijalitetima.

Iako zbog svojih dimenzija na prvi pogled deluje nezgrapno i nespretno poput inspektora Kluzoa, glumac se u kuhinji oseća komotno. Okružen šporetom, tiganjima i loncima lako pronalazi rešenja za svaku situaciju.

- Volim da kuvam zato što volim da jedem - priznaje Boda. - Dugo sam imao želju da počnem ozbiljnije da se bavim kulinarstvom. Mnogo sam pričao o tome, ali malo radio. A onda sam pre nekoliko godina prešao s reči na dela. Gotovo da ne postoji hrana koju bih odbio, ali poslednjih meseci sam poveo računa o ishrani. Ovom prilikom želim da odam veliko priznanje svim domaćicama. Svakodnevno kuvanje je veoma teško. Sada mogu potpuno da razumem majku i suprugu. Spremati obroke svakog dana nije zadovoljstvo, to je robija. Kuvam kad poželim, i to je mnogo komotnija pozicija od one u kojoj je većina žena.

KAKO KALFA POSTAJE MAJSTOR Odrastajući u Smederevu veoma rano se upoznao sa nasleđem šumadijske i vojvođanske kuhinje.

- Na detinjstvo me podseća nešto što je tada bilo uobičajeno, a sada je maltene specijalitet. Posle dolaska iz škole i pre izlaska napolje obavezno smo jeli parče hleba sa mašću i alevom paprikom. Kad bismo se “nabucali” toga, imali smo energije za igru. Ako smo hteli da se zasladimo, umesto aleve paprike stavljali smo šećer.

Za šporetom voli da eksperimentiše, posebno sa začinima, za koje veruje da su “duša” svakog ukusnog jela.

- Ne držim se striktno recepture, nju doživljavam samo kao okvir. Isprobavam i dodajem nove sastojke. I začudo, uvek ispadne dobro. Do sada nisam omanuo. Ne zapisujem svoje recepte. Svaki put ono što pravim bude drugačije zato što volim da se igram u kuhinji. Posebno su mi zanimljivi ukusi koji nisu karakteristični za naše podneblje. Dopada mi se istočnjačka hrana, mada se još ne osećam dovoljno veštim da bih je sam spremao. Za sada se zadržavam samo na degustaciji. Ipak, od naroda s istoka usvojio sam običaj korišćenja mnogo različitih začina. Kod nas su, čini mi se, ušli u modu tek poslednjih godina. Šmek kineskoj, indijskoj, indonežanskoj i drugim kuhinjama daju upravo začini. Zbog njih su se nekada vodili ratovi. Oni daju i boju i ukus, doprinose kompletnom utisku o jelu.

Da bi ga neka kafana privukla, mora u njoj da se oseća prijatno.

- Nisam ja čovek koji ima “svoju kafanu”. Volim one starije, sa atmosferom, bez koje čovek ne može da se opusti i lepo provede. Postoji nekoliko u koje rado odem jer znam šta me tamo očekuje. Jedna se zove “Glumac”, na samoj je obali Save kad se krene prema Obrenovcu. U njoj služe fenomenalnu riblju čorbu. Često idem i u restoran gde je šef kuhinje Indonežanin. On kuva s ljubavlju, i to se oseti.

Zbog posla je proputovao pola sveta. Na tim putovanjima upoznao se s gastronomskim navikama i tradicijama različitih naroda.

- Posebno mi je ostao u sećanju jedan boravak u Maroku pre 16 godina. Bili smo tamo mesec dana. Prvo u Esauiri, malom mestu na Atlantiku. Potom smo preko planine Atlas otišli u mestašca u unutrašnjosti ove severnoafričke države. U marokanskoj kuhinji vlada pravi festival začina. Imaju svoj specifičan način pripreme jela u posebnim keramičkim teglama koje se krčkaju pod žarom i pepelom. Zovu se tadžini. U njih se stavi raznovrsno povrće i goveđe, pileće ili riblje meso. Svinjsko koriste manje, slično kao i ja, čvarke i slaninicu kupujem samo ako su od mangulice. Sećam se da je Bojan Žirović odbio da jede kada je otišao i video kako im izgleda mokri čvor, a Nebojša Milovanović i ja smo smazali silne tadžine. Odličan je i njihov tanki hleb s patosa. Volim te stvari, meni je takva hrana veoma zanimljiva.

MISLI GLOBALNO, JEDI LOKALNO Kada se nađe u nekom gradu, ako ne poseti lokalnu pijacu, kao da u njemu nije ni bio.

- Gde god da odem jurim dve stvari: pijace i dobre restorane. Na pijaci se vidi pravo stanje stvari jednog grada, države, naroda. Novobeogradska u Bloku 44, koja se nalazi u mom komšiluku, fantastična je i odlično snabdevena. Na njoj imam “svoje ljude”. Tamo nabavljam konjsko meso za fenomenalni tatar biftek. Kada negde otputujem, volim da probam lokalnu hranu. Supruga i ja smo bili na Krupajskom vrelu pre desetak dana, u Homolju. Tamo je prelepo, priroda je čista, netaknuta. Obišli smo pastrmnjak i jeli ribu. Desetak kilometara dalje otkrili smo mestašce kao stvoreno za seoski turizam. Planiramo da odemo tamo posle odmora, jer imaju domaći kačamak i kuvane specijalitete.

Za razliku od starije Anje, mlađa kćerka Nađa uvek je spremna da proba nešto novo.

- Dok su njih dve bile male, supruga Slavica je bila glavna kuvarica. Ona je više bila kod kuće, a ja sam u to vreme mnogo radio. Jedna od stvari koju ona zaista majstorski pravi su palačinke. Ne znam šta uradi, ali to njeno testo je fantastično. Oprobao sam se i ja u tome, i ne ide mi. Celo naše društvo kaže da su njene palačinke ubedljivo najbolje. Mlađa kćerka Nađa igra odbojku u inostranstvu, živela je i u Cirihu i Firenci. Kad ima letnju pauzu, nekoliko nedelja provodi u Beogradu. Tada joj, naravno, spremamo njena omiljena jela. A to su pre svega pite sa sirom i sa višnjama. Pošto već dugo živi sama, savladala je kuvanje i dobra je u tome. Ona nama pravi neku njenu salatu od manga i razne domaće namaze. Starija kćerka Anja ne voli mnogo da eksperimentiše sa novim ukusima, ali zna da uživa u hrani.