Nakon prve šetnje posetili su ovo mesto: Olivera Balašević detaljno o odnosu sa Đoletom

Kad smo se dogovarali oko intervjua, Olivera Balašević (62) nenametljivo, gotovo s dozom stida u glasu svojstvenom pristojnom svetu, pitala me je da li možemo da se nađemo i da je fotografišemo u pekari koja ima posebno mesto u njenom sentimentalnom dnevniku. “Posle naše prve šetnje, Đorđe mi je u pekari Violeta kupio pecivo”, otkrila mi je. Nije bilo potrebno više ništa da mi kaže.

Pročitajte Samo da rata ne bude: Uznemirena Olja Balašević ima moćnu poruku

Nebojsa Babic

Brzo smo se dogovorili oko svega. Navikao na javne ličnosti nabildovanog ega s dugačkom listom uslova koje treba ispuniti pre nego što odluče da odgovore na novinarska pitanja, bio sam iznenađen koliko je komunikacija sa Oljom lekovita, poput svojevrsne posete duhovnom wellness centru u kome je pristojnost jedina valuta.

Nalazimo se u pekari Violeta koja je važan toponim u Đorđevom i vašem životu. Zašto?

Pročitajte Crna ruža tuge ne vene tako brzo: Olivera Balašević povodom godišnjice Đoletove smrti

Nebojsa Babic

- U Novom Sadu smo, evropskoj prestonici kulture. Sa rečju “kultura” prvi put sam se susrela u petom razredu na času poznavanja prirode kada nam je nastavnica predstavljala žito, ovas, ječam i ostale žitarice kao poljoprivredne kulture. Odrastali smo i prihvatili ovu reč tako, zdravo za gotovo, i zaboravili da sve na ovom svetu, pa i kultura, potiče iz semena. Za Novi Sad titula evropske prestonice jeste dvostruka, s obzirom na to da je on i kao vojvođanska prestonica - sinonim za raskošnu žitnicu. Žao mi je što u programu obeležavanja “Evropske prestonice kulture” nismo mogli da vidimo nagoveštaj i te kulturne činjenice, koja traje drastično duže od ove manifestacije.

- Recimo da smo danas u pekari Violeta pomalo i zbog toga. Na sentimentalnom sam proplanku svoje mladosti, negde posle TV Dnevnika, sa već dobro podešenim uhom za zvižduk pod prozorom svoje studentske sobe. U sam smiraj gradske vreve (tad bi gradska vreva utihnula dosta ranije), Đorđe i ja bili bismo jedini šetači kraj Dunava (kanda i on sa gradskom vrevom malo uspori?), a Kej bi odzvanjao mojim smehom, koji bi Đorđa sve više motivisao da priča i karikira svoje anegdote i dosetke iz školskih dana, sve čuvajući onu najsočniju za poslednje metre Keja, baš pred oficirskom Kulom, da bih na tom mestu prasnula u smeh, a on bi mi stavio ruku preko usta govoreći: “Tiše, ovde stanuju vojna lica, ako nas čuje neki oficir - gotovi smo.” Svaka od tih šetnji bila je praćena oblakom mirisa svežeg peciva i kada bih ga začuđeno pitala otkud mu toplo i sveže pecivo, rekao bi mi da se takve perece u to doba mogu pronaći jedino na

Pročitajte Ovo se ne viđa često: Olivera Balašević u osmom razredu

Nebojsa Babic

- Svaka od tih šetnji bila je praćena oblakom mirisa svežeg peciva i kada bih ga začuđeno pitala otkud mu toplo i sveže pecivo, rekao bi mi da se takve perece u to doba mogu pronaći jedino na Temerinskom drumu u pekari Violeta, čuvenoj po tome što bi odocnelim momcima pekari iz noćne smene džentlmenski kroz odškrinuti šalter doturali mirisni, tek ispečeni džoker za usnule devojčice koje osluškuju zvižduk. Prvi komadi hleba koje smo Đorđe i ja zajednički pojeli pripremljeni su u ovoj pekari. Pre nego što ću svoje Dvorište zameniti studentskom sobom, moja mama, koju sudbina nije nagradila pogledom kroz veo na svoj budući život, kao malu bi me neodoljivo podsećala na nevestu kada god bi testom, prozirnim poput tila, zavrtela iznad svoje glave. To je bilo testo za pitu krompirušu, a od njegovih okrajaka koje bi pržila na ringli pravila je “prženice”, i uprkos tako jednostavnom nazivu, danas mi nije jednostavno da objasnim ukus detinjstva koji, srećom, nikada nije nestao.

- Mamine “prženice” iz detinjstva podeljene sa bratom, kao i perece iz mladosti pojedene sa mojim Đorđem na Keju, sve me više uveravaju da je recepte za pripremanje jednostavnih peciva lako formulisati, međutim, kako objasniti onu sinesteziju... Onaj sentiment koji neprestano opominje da su mirisi i ukusi nekih peciva jednostavno neponovljivi i da nije više reč o hrani već o mirisima i ukusima uspomena.

Ostatak intervjua pročitajte u aktuelnom izdanju magazina Gloria!

Gloria