Karlos Saura: Moji filmovi ne šalju poruke jer je to vrlo loša stvar

Karlosu Sauri je na otvaranju Festa u petak uručena nagrada Beogradski pobednik za dosadašnje stvaralaštvo, a u subotu i Zlatni pečat jugoslovenske kinoteke za ukupan doprinos svetskoj kinematografiji.

Saura je rekao da mu te nagrade znače jer su mu pružile priliku da prvi put dođe u Srbiju, nada se, ne i poslednji.

- Nagrade su važne jer ti daju podstrek da i dalje radiš. Interesantno je, međutim, da sam ja neke od najvećih i najvažnijih nagrada dobio za filmove za koje je sam mislio da neće dobiti nijednu, dok su filmovi od kojih sam nešto očekivao ostali bez odličja. Na primer, godinama mi je izmicala nagrada Goja (španski Oskar) a onda je "Aj, Karmela" pobedio 1991. u čak 13 kategorija - kaže Karlos Saura za "Blic".

Pedro Almodovar: Vratio sam se ženskom univerzumu

Saura, koji uz Bunjuela i Almodovara čini trio najuglednijih španskih reditelja, rođen je 1932. godine u gradu Ueski, u Aragonu, kao drugo od četvoro dece advokata i koncertne pijanistkinje. Kaže nam da je do filma stigao preko fotografije, kojom se bavio od najranijeg detinjstva.

- Već sa 19 godina sam bio zvaničan fotograf na jednom festivalu muzike i filma u Granadi. Primetio sam, međutim, da su moje fotografije dokumentarističke i u meni se tada javila želja da pričam priče. Shvatio sam da želim da se posvetim filmu - kaže Saura.

Prvi film, kratkometražni dokumentarac "El pequeño río Manzanares", snimio je 1955. a međunarodnu slavu stekao je već prvim dugometražnim igranim filmom "Los golfos" koji je imao premijeru u Kanu 1960. Prva ostvarenja radio je u neorealističkim stilu, potom se okrenuo pričama prožetim metaforama i simbolima kako bi "zavarao" španske cenzore. Od kada je 1966. osvojio Srebrnog medveda u Berlinu za film "La caza", postao je jedan od najuglednijih evropskih autora i tokom cele sledeće decenije uživao status najpoznatijeg španskog reditelja.

Do danas je snimio preko četrdeset filmova koji su nagrađivani u Berlinu, Kanu, San Sebastijanu, Montrealu, Karlovim Varima... i nominovani za Oskara tri puta ("Mama cumple 100 años" (1979), "Carmen" (1983) i "Tango" (1993)).

U svojim delima Saura je pratio društvene promene, dizao glas protiv Frankove diktature, ali se, naročito tokom poslednje dve decenije, bavio i onim lepšim stranama života: muzikom, igrom i pesmom.

- Moj odnos prema filmu menjao se kako se menjala moja zemlja i kako sam se ja kao ličnost menjao. Nisam se nikad detaljno bavio time kako sam se konkretno promenio tokom svih ovih godina, ali smatram da je to bila jedna sasvim prirodna evolucija. Znam samo da mnogo volim da improvizujem, i na filmu i u životu - ističe autor i dodaje:

- U mojim filmovima nema neke univerzalne poruke. Ja inače ne verujem u njih. Mislim da je slanje poruka vrlo loša stvar. Da li film može da pomogne u teškim vremenima? To se nikad ne zna. U trenucima stvaranja Pikaso i drugi veliki umetnici nisu mislili o porukama niti tome kako će time pomoći ljudima oko sebe. Danas Pikaso pomaže jer je poznat, ali mnogo je umetnika koji nikada za života nisu bili cenjeni niti ih je neko slušao, tek su posle svoje smrti postali poštovani - navodi Saura.