Rada Đurić: Boemski leksikon za početnike

Uvek brza, vesela i razdragana, kako privatno tako i u emisijama koje radi, voditeljka RTS-a Rada Đurić (50) ne voli da troši mnogo vremena za šporetom. Ali dok se u kuhinji zadržava najduže dvadesetak minuta, koliko joj je potrebno da napravi ručak, na pijaci ostaje i po sat-dva tragajući za najboljim voćem, povrćem, sirom i kajmakom.

- Nisam tip žene koja uživa u sitnim kuhinjskim radovima, više sam za teže, fizičke poslove, da nešto nosim, vučem. Svetski sam rekorder u nošenju kesa s pijace i iz prodavnice. Nekad sam izgledala sebi kao hobotnica, posebno nedeljom kad je pijačni dan u Lazarevcu, u kom sam donedavno živela. Volim da pazarim velike količine namirnica, makar posle morala i da ih bacim. U proleće kada se pojavi sve ono šarenilo, posebno rotkvice, koje obožavam, dođe mi da sve pokupujem. Od kada sam u Beogradu, a tome ima četiri godine, uglavnom odlazim na Kalenić pijacu, i to kolima, pa više ne vučem kao pre. U kuvanju najradije biram ona jela koja su gotova za petnaest minuta, a, hvala bogu, sada ih ima dosta. Jedno od omiljnih mi je ćuretina s četiri vrste sira.

VAŽNA JE ESTETIKA Kako je odrasla u porodici gde se kuhinjom bavila majka, nije znala koliki je to posao sve dok nije postala supruga.

- Kuvanju sam ozbiljno pristupila tek kad sam se udala. Mislila sam da je to lako, da se sve uradi očas posla, i zato mi je svako jelo koje sam prvi put pravila zagorelo. Meni je zapravo sve uspelo tek iz drugog pokušaja. Sreća pa je neko od zvanica na mom venčanju dobro poznavao moj temperament i poklonio mi ekspres lonac. To je, po mom mišljenju, najbolji izum za ženu. Kada sam ga otkrila, u njemu sam bukvalno sve spremala i sve je bilo brzo gotovo. Mnogo ekspres lonaca sam promenila, a da nijedan nisam sama nabavila. Uopšte nisam od onih što vole da kupuju krupno posuđe, pa mi ga obično donese mama. Ona se u to odlično i razume. Poslednji set sam dobila kada sam se iz Lazarevca preselila u Beograd, i sada slobodno mogu da kažem da imam fantastične šerpe. Za razliku od lonaca i tiganja, uživam u kupovini tanjira i escajga, kod kojih mi je uvek bitnija estetika od praktičnosti.

Prva kulinarska iskustva stekla je kroz igru s bakom, te stoga ne čudi što je dugo smatrala da je kuvanje jednostavno.

- Moja baba je bila profesionalna kuvarica i u kući velika domaćica. Verovala je da svaka devojka treba da zna da kuva i veze. Imala sam četiri-pet godina kada je počela da mi dopušta da joj u kuhinji pravim društvo. Prvo me je naučila da kuvam tursku kafu, “tanku” i slatku, onakvu kakvu je ona volela. Pile smo je zajedno rano ujutro na njenoj terasi punoj cveća. U mojoj šoljici je bilo mleka. Pomagala sam joj i oko kolača, ali uvek sam radila nešto jednostavno jer se u to vreme hrana nije bacala pa je sigurno pazila da nešto ne upropastim. Pod njenim budnim okom pažljivo sam mutila belanca sa špinovanim šećerom i pravila domaći šlag. Od nje su mi ostala dva kuvara, jedan izdat pesedetih godina prošlog veka i drugi ispisan njenom rukom, u kome se, pored ostalih, nalazi i recept za perece s puno kima po kojima je bila poznata. Veoma sam ih volela, kao i druge proizvode od belog brašna. Ranije sam jela i mnogo belog hleba, a sada ga izbegavam zbog zdravlja.

Budući da je veliki ljubitelj hrane iz našeg nacionalnog kuvara, izbegava da testira nepca drgačijim ukusima, posebno onim iz udaljenih delova sveta. Egzotika je ne privlači, ali zato je veliki poštovalac dobro spremljene ribe i divljači.

- Kod mene se tačno zna šta se servira za koji obrok: za doručak obično pecivo, za ručak jela na kašiku, a za večeru nešto lagano. Ne eksperimentišem mnogo po tom pitanju. Rada sam da probam nova jela, ali ne bih da se u mom tanjiru nađe nešto što gmiže ili skače. Sem ribe i peradi, prihvatam samo meso od onog što hoda na četiri noge. Veliki sam ljubitelj ribe. Najčešće je spremam u foliji sa začinima, a rernu prethodno dobro ugrejem i sve bude gotovo baš onako kako mi odgovara - brzo. Slaba sam na specijalitete od divljači, ali njih ne pripremam sama. Jeste da nisam neki gurman, jedem samo kad sam gladna, ali kada nešto volim, baš umem da procenim da li je dobro ili nije. Nedavno sam bila na jednom porodičnom slavlju u Lovačkoj kući u Aranđelovcu gde se služe isključivo jela od divljači, i to sa domaćim hlebom, turšijom, ajvarom i vinom. Sve je bilo fantastično, od paštete od fazana, preko srnetine do zečetine. Za desert smo dobili baklavu sa orasima i suvim šljivama. Ne znam da li je to zato što su mi suve šljive među omiljenim namirnicama, ali zaista sam uživala. Njih i ananas mogu da jedem uz sve, nebitno da li je slano ili slatko.

SREĆA S MUŠKARCIMA

Pripremu poslastica prepušta pravim majstorima.

- Što se tiče slatkiša, retko ih spremam, izuzev plazma i keks torte koje se zaista brzo i lako prave. Sreća pa su u tome odlične moja majka i snajka, i uvek su rade da mi izađu u susret kada zatreba. S druge strane, danas na svakom koraku imate domaćice i profesionalne poslastičare koji nude izuzetne kolače, i ne razumem zašto njima ne prepustiti da to i rade. Jednostavno rečeno, slatkiše kupujem.
Zbog boemske naravi kafanu smatra veoma važnom institucijom u Srbiji.

- Čest sam gost kafana i restorana, ali kada odem tamo, nije mi toliko stalo do jela koliko do atmosfere. Volim tradicionalne, male i nepoznate srpske kafane u kojima se jede i pije, ali i veseli i druži, a meni je ovo poslednje najvažnije. Uživam kada su oko mene srećni, raspoloženi ljudi. Ako baš hoću da jedem, onda biram moderne restorane u kojima mogu dobiti neko lagano jelo.

U njenoj porodici kuvanje nikada nije bilo ženski posao, naprotiv. I muškarci su ne samo dobri kuvari već i gurmani spremni da se prihvate varjače, na čemu im je Rada beskrajno zahvalna.

- Imam sreću da su svi muškarci u mom životu izvrsni kulinari, tako da izostanak mog talenta nije dolazio do izražaja. Moj brat sjajno kuva, bivši muž i sadašnji partner takođe. I sin Despot je vešt, kreativan je u spremanju raznih jela, kako slatkih tako i slanih. U poslednje vreme to sve više pokazuje i ja ga podržavam u tome. Ima osećaj za začine i tačno zna u kojoj meri i koje da kombinuje. Jeste da isprlja celu kuhinju i ostavi brdo posuđa iza sebe, ali vredi. Posebno bih pohvalila njegov predivan crni čokoladni kolač, bruskete i pileća krilca sa začinima i medom. Nadam se da će mi kada ostarim makar jednom nedeljno spremiti neki ručak, meni će to biti dosta. Kćerka Vera živi u Americi. I ona ume štošta da spremi, morala je da nauči. Nedavno sam je posetila pa smo uživale u druženju u njujorškim restoranima. Dopali su mi se njihovi specijaliteti, odrezak i krilca, jer su zapravo vrlo slični onom što mi ovde jedemo.