Borislav-Boro Stjepanović: Krompir opasan po život

Mada priznaje da nije kulinarski umetnik, glumac i profesor Akademije dramskih umetnosti na Cetinju Borislav-Boro Stjepanović (70), kog publika pamti, između ostalih, po ulogama u filmovima “Sjećaš li se Doli Bel”, “Ko to tamo peva” i “Čudo neviđeno”, a sada ima priliku da ga gleda u seriji “Nemoj da zvocaš”, skoro svakog dana kuva za svoju porodicu.

- Od kada sam sa suprugom kupio vikendicu s baštom kraj Cetinja, gde voća, povrća i začina ima u izobilju tokom cele godine, kuvam redovno. Imamo toliko povrća da ne uspevamo da ga u potpunosti iskoristimo. Jednom nam je toliko rodio krastavac da nisam znao šta ću s njim. Grilovao sam ga i mogu vam reći da je bio odličan. Začas napravim i razljevak, to je pica naših krajeva. Razmuti se testo, izlije u pleh i ispeče, a od priloga se stavlja šta se ima i voli. Neko doda sir, neko samo luk i malo ulja. To može da bude bogat ili skroman obrok, baš kao i pica.

Obožava sušenu ovčetinu, ali je retko jede.

- Moja supruga ne voli njen miris pa je ne stavljam ni u raštan, koji mi je inače omiljen. Ništa ne pravim po receptu, već po osećaju, onako kako sam zaključim da treba i kako sam gledao da drugi rade. Ne kuvam komplikovana jela poput punjenih tikvica, sarme i slično, jer mi se to raspadne. Ali umem da napravim pite. U Bosni, gde sam rođen, one se zaviju očas posla. Najbolje su one od domaćih kora, ali ja ipak kupujem gotove. Spremao sam ih s različitim nadevom, od krompira i tikvica do spanaća i zelja. Burek priznajem samo onaj s mesom. Sa sirom to nije burek.

MIRIS UŽITKA IZ GARSONJERE

Borini kulinarski počeci su bili više iz nužde nego iz zadovoljstva.

- Počeo sam da kuvam kada sam prvi put imao svoju kuhinju, a to je bilo u Beogradu na trećoj godini studija kada sam iznajmio malu garsonjeru. Već sam radio u pozorištu i mogao sam sebi da priuštim plaćanje stanarine i odlazak u kafanu. Standard mi je bio bolji nego danas. Kada bismo tek dobili platu ili honorar, glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta, među njima i ja, odlazili su na večeru u “Manjež”. Najviše sam voleo da jedem leskovačku mućkalicu, masnu i ljutkastu, sa paprikom i komadićima mesa, i ćevape, one dugačke gde u porciju staju samo tri-četiri. Moj dragi prijatelj i kum Voja Brajović je znao koliko uživam u poslednjem zalogaju, tom malom gastro ritualu, i pričinjavalo mu je veliko zadovoljstvo da mi ga ukrade. Dok sam se ja ljutio, on se smejao. Ako bismo imali manje novca, išli smo u obližnji “Polet” na girice, a kada bismo ostali bez prebijene pare u džepu, kuvao sam za društvo u mojoj garsonjeri. Iz nužde sam petljao po kuhinji, ne iz potrebe.

Pre četrdeset godina se razveo od alkohola. Rastanak je bio neočekivan, ali ne i bolan.

- Prestao sam da pijem 1976. Te godine smo u Ateljeu 212 Petar Kralj, Aljoša Vučković, Ljuba Moljac, Baja Bačić i ja spremali predstavu “Buzdovan”. Uredno bismo došli na probu, a onda bi nam naša inspicijentkinja i suflerka donela po jedan vlahov, piće koje smo svi tada voleli. Posle prvog donela bi i drugi. Malo potom bismo sišli u bife i naručili još po čašicu-dve. Nakon takvog “specijalnog tretmana” nismo bili u stanju da se vratimo na probu. Tada sam odlučio da prestanem da pijem. Uspeo sam. Okusio sam alkohol posle toga samo još jednom, slučajno, na nekom prijemu. Rekao sam konobaru: “Donesite mi ono žuto”, misleći da je u pitanju sok, a zapravo je to bila đus-votka.

SUKOB SA SLATKIM PILETOM

Znatiželjna priroda tera ga da proba različite ukuse. Nikada nije bio kalkulant pa je bez straha od posledica u usta stavljao ono što je drugima bilo nezamislivo.

- Uvek sam spreman da probam drugačije ukuse. Volim mirise raznih kuhinja, i što su specifičniji, meni su bolji. Sećam se kako sam bio oduševljen kada je u Beogradu otvoren prvi kineski restoran kod Filološkog fakulteta. U inostranstvu sam uvek rado jeo nešto drugačije, a razočarao sam se samo jednom. Bilo je to u Stratfordu, gde smo kolega Vlada Jevtović i ja vodili studente sa Fakulteta dramskih umetnosti na kojem smo tada bili asistenti. U izlogu jednog lokala videli smo pečeno pile, tako rumeno i privlačno da mu je bilo teško odoleti. Kupili smo ga i otišli u obližnji park da ga pojedemo. Tek tu smo shvatili da je tako rumeno jer je kandirano. Nikome se nije dopalo to slatko pileće meso - priseća se Boro i dodaje kako nije ljubitelj slatkiša: - Ponekad pojedem urmašicu ili tulumbu. Poslastice nikada ne pravim, a kada mi se baš prijede nešto slatko, onda uzmem čokoladu.

U kuhinji retko kad omane. Ponekad ona izgleda kao da je bila poprište sukoba dve bande, ali to je cena koju je spreman da plati.

- Desi se da krenem nešto da pravim pa odem u drugu prostoriju i zaboravim da sam to stavio na šporet. Nedavno sam upropastio kuhinjsku ploču jer sam na nju spustio vreo lonac i potpuni smeo s uma da treba da ga sklonim s ringle. Sa hranom nisam imao pehova, sem jednog na premijeri predstave “Mrešćenje šarana” u Sarajevu, na Otvorenoj sceni Obala, 1989. U publici je sedeo i pisac komada Aca Popović. Na pozornici je bilo nešto krompira, sir i flaša od rakije u kojoj je bila voda. Uzeo sam parče krompira koje mi se isti čas zaglavilo u grlu. Nisam mogao ni da ga ispljunem, ni da ga progutam. Pomislio sam: “Udaviću se”. Uzeo sam onu flašu s vodom i spasao se. U publici niko ništa nije primetio, verovatno su mislili da to tako treba.

Nekada je voleo i pijace, a sada bere plodove iz svoje bašte.

- U mojoj bašti nikne toliko povrća da nekad ne znamo šta ćemo s njim. Imamo i voća: trešnje, jabuke, džanarike, šumsko voće. Tu mi se ponekad skupe unučad Dora, Mina i Relja. Deca ko deca najviše vole da im spremim pomfrit i šnicle. Mina jedina obožava salate od svežeg povrća. U našoj kuhinji su obavezne supe i čorbice. Sada ih pravim tako što dobro izblendiram sveže povrće i sipam ga u vrelu vodu sa začinima tek da malo provri, i odličnog su ukusa.