Uroš Đurić: Konceptualni prilaz mladom luku

Slikar koji se oprobao i na filmu kao i u TV kvizovima svestrani je umetnik i za šporetom: nemačkim alternativcima priprema musaku od patlidžana, a kad poželi da nahrani sopstvenu dušu, krene Ibarskom magistralom do Ljiga, na jaja na oko

Poznati beogradski multimedijalni umetnik Uroš Đurić (51) bio je primoran da nauči da kuva još u srednjoj školi, ali je svoje istinske kulinarske avanture započeo krajem osamdesetih, i to u - Nemačkoj.

- Moja majka je radila u Zavodu za urbanizam i komunalnu delatnost Republike Srbije pa je često išla na teren. Obilazila je brojne gradove, a ako pre puta ne bi ništa skuvala, nije mi ostajalo drugo nego da hranu spremam sam. U početku sam posmatrao šta ona radi u kuhinji i skupljao trikove. Kako sam obožavao slatko, prvo sam naučio da pravim pudinge, zatim jaje na oko, kajganu, pa složenije omlete sa paprikama i sirom, da bi se to razvijalo sve do musake.

A prvu musaku je, seća se, spremio potpuno “napamet”.

- Bilo je to u zapadnom Berlinu gde sam kao mladić često boravio, koji je u to vreme bio podeljen grad. Deo miljea u kome sam se kretao činili su studenti okupljeni oko jednog alternativnog društvenopolitičkog pokreta. Tamo sam imao to neko svoje društvo, kao i gospođicu kod koje sam boravio, u ulici koja je nosila ime Karla Marksa. U njenom malom potkrovlju nalazio se šporet na kome sam jednom prilikom pripremio klopu i nahranio jednu veliku grupu tek pristiglu sa demonstracija. Tada se u gradu održavao sastanak Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, pa se krajem tog septembra 1988. godine dolazilo u zapadni Berlin iz svih delova Nemačke i Evrope da bi se protestovalo. Trebalo je zasititi mnogo ljudi, ali srećom, u stanu sam pronašao ogroman pleh i rešio da prvi put u životu napravim musaku od plavog patlidžana. Od mamine stare drugarice Beke, koja je živela u Frankfurtu, ranije sam pokupio odličan recept za čokoladni mus od sedam jaja, pa sam spremio i to. Razvalili smo se, bilo je... vrlo izdašno.

JAGODINSKO ZEN ISKUSTVO

I o životu i o kuhinji umetnik je najviše naučio iz sopstvenog iskustva.

- Mislim da nikad nisam uzeo kulinarski recept u ruke. Ponekad ponešto pokupim sa televizije, onako usput, pa isprobam. Ja sam slikar po profesiji i kod nas je vrlo važna tehnologija. Ako ste umno biće, shvatićete kako funkcionišu recepture kod određenih tehnika, pa lagano možete da ih prenesete i u kuhinju, gde se takođe dešavaju neki hemijski procesi. Važno je probati - pokušate sa jednim začinom, drugim, trećim... Dugo sam se pitao u čemu je, recimo, tajna fantastičnog ukusa turskog doner kebaba, i tek nedavno sam shvatio da je u pitanju kim u prahu. To je fenomenalan začin za meso, pogotovo kad ono malo odstoji. Često ga koristim kad spremam svinjske plećke i butove, ili junetinu. Pojačava ukus na pravi način.

A kad je poželeo da otkrije u čemu je tajna dobrih mekika, nije mu bilo teško da se zaputi u Jagodinu.

- Moji prijatelji Čupa i Vanja smislili su da prave i prodaju mekike na Zelenom vencu u Beogradu, ali Vanji nikako nisu uspevale pa smo rešili da ukrademo zanat. Pre neki dan smo čuli za vašar u Jagodini i krenuli smo tamo rano izjutra kako bismo prvo posetili Muzej voštanih figura, gde sam se slikao pored Putina i Vuka Bojovića. Vanju smo ostavili da radi kod porodice čija je vašarska tezga imala ubedljivo najlepše mekike, a Čupa i ja smo obilazili grad. Jeli smo lokalni roštilj, odlične kobasice. Fotografisali smo se sa meštanima, a kad nam je zafalio predah - otišli smo na prazan fudbalski stadion i gledali u zeleni teren. Bilo je to pravo “jagodinsko zen iskustvo”.

NA CVETKU NEMA MUĆKA

Kuva svakog dana, najčešće za sebe, ponekad i za porodicu.

- Pravim sebi sve obroke. Šta ću pripremati zavisi od toga šta sam prethodno jeo, i šta u datom trenutku pronađem na pijaci. I inače ne volim da se ponavljam, a kod ishrane je najvažnije da bude raznovrsna. Živim u blizini Cvetkove pijace pa nju najčešće i posećujem. Tamo imam nekoliko “svojih” tezgi, na kojima se redovno snabdevam kod manje-više istih prodavaca. Na Cvetku je moj mesar, i gospođa Milanka koja mi prodaje najluđa jaja koja postoje - i što se veličine tiče, i kvaliteta. Kod nje nikad nisam naleteo na mućak - kaže Uroš Đurić.

Otkako je otkrio pijačne draži, gde god da ode poseti mesta s tezgama. A jedno od najuzbudljivijih za njega je bila čuvena pijaca u Istanbulu.

- Taj grad je bio Njujork srednjeg veka. Samoinicijativno sam otišao da vidim Misir bazar, nekada egipatsku pijacu, ni ne sanjajući na šta ću sve da naiđem. Bilo je fantastično doći tamo i videti sve te začine u ogromnim džakovima od jute, neverovatnih boja i mirisa. Koliko samo drugačije izgledaju smešteni na gomili od deset kila, od onih koji do nas stižu u malenim pakovanjima. Bio je to jedan od najuzbudljivijih trenutaka u mom životu.