Kuhinja Biljane Vilimon: mrtva priroda s ukusom sitne perverzije

Likovna umetnica ne krije da je jednog muškarca osvojila tako što je bosa ušetala u restoran i jela prstima, svakog dana uživa u dve kockice čokolade, a jabuke, kao simbole zdravog života, konzumira uvek i svuda

Avangardna slikarka, multitalentovana buntovnica sa beogradskog asfalta Biljana Vilimon (65) i običnu večeru pretvara u pravi spektakl. Njeni gosti uvek uživaju svim čulima, a posebnu draž predstavlja potraga za ukusnim zalogajima koje domaćica prekriva cvećem.

- Kad pozivam društvo na klopu, bilo da sam je sama spremila ili naručila, po stolu prospem latice, escajg stavim u vazu kao “buket”. Volim da se igram. Bitne su mi i boje, uvek kupujem bele, crne, eventualno sive salvete. Za mene je sve stvar umetničke instalacije.

Slikarka koju niko nikad nije video sa viškom kilograma tvrdi da je suviše veliki gurman da bi se ičeg odrekla.

- Moj ujak Velimir Dražević, za razliku od svog brata Ratka, kojem se dopadalo da budem mršava, uvek me je terao da jedem. Jednom me je poseo za sto i naredio mi da pojedem svu supu, koja je, umesto da se smanjuje, rasla od mojih suza. Kad sam završila, izneo je naramak banana, koje nisam podnosila. Cmizdrila sam i žvakala. Otad ih obožavam, mogu da mi zamene svaki obrok.

ŠKOLA BAHATOSTI

Nije zaboravila ni kako se ujak Ratko, direktor “Avala filma” i čovek nesvakidašnje biografije, zblanuo kad je tražila punjene paprike od juče.

- Mama i on su bili razmaženi gurmani, Ratko posebno. I kad bi majka napravila gomilu đakonija, imao je običaj da ode u kafanu i tamo ruča. Voleli su raskoš, zvali goste, delili ono što ostane. I ta vrsta perverzije me uvek “palila”. Drago mi je što su me naučili da budem malo bahata, ali i praktična. Za razliku od njih dvoje, ja sam se zbog Velimira i straha nahvatala, tako da kad sam gladna, ne biram hranu.

Ono što smo jeli kao mali, smatra Biljana, zauvek nam oboji život.

- U mom slučaju to su pite, kačamak, testo. Moja mama je majstorski razvijala kore, a ja nikad nisam ni probala da savladam tu veštinu. Jednom mi se jaje zalepilo za plafon, posle toga mi je rekla da nema potrebe da ulazim u kuhinju. Redovno mi uvri čaj jer se zapričam ili zaradim. Često i blender prepunim pa sve isprskam. Srećom, nisam sklona drugoj vrsti incidenata.

Ni hleb ne umesi kako treba. Uvek joj testo bude tvrdo.

- Moja Aleksandra to fantanstično radi, naučila je i svoje kćerke Dunju i Zoju. Njih dve prave kolačiće koji su potpuno jestivi.

Unuke vole kad im baka kuva potaž pošto je to “siguran način” da sve tri pojedu i povrće koje inače ne bi ni okusile. A otkad je izbacila večeru, Biljana hranu “jede očima”.

- Često me pozivaju na druženje i obedovanje u osam uveče. Pošto ja jedina samo gledam sve servirano na stolu, drugi me teše, loše se osećaju zbog mene. S vremenom sam ih “ubedila” da je meni super, pogotovu kad krenemo kućama. Oni tad jedva dišu, a ja lagana kao perce. Jer, nisam se prejela, a to sam, da se ne lažemo, nekad činila.

Ako je ranije i neumereno uživala u jelu, jednu stvar nikad nije radila.

- Da je tačna ona izreka da put do muškog srca vodi preko hrane, ja ni do jednog frajera ne bih stigla. Ta vrsta zavođenja mi je strana. Samo jednog sam osvojila tako što sam bosa ušetala u restoran i sve vreme jela prstima. Bili smo na moru i ja sam bila komotna, a on mi je priznao da sam ga tim nekonvencionalnim ponašanjem očarala.

TANJIR KAO PLATNO

Potpuno joj je jasno da kao umetnički performans nekom ljudsko telo može da bude poslužavnik, i da se na njemu nađu med, jagode, šlag.

- To su umetnički aktovi, koje podržavam ako nisu banalni. Uostalom, u filmu “Devet i po nedelja” hrana je sasvim opravdano bila u funkciji erotike. Ali ništa slično nisam probala, ta ideja je već potrošena.

Zato često slika likove sa voćem na glavi.

- Ili su i sami u obliku voćki. Zapravo, ono što jedem, to i crtam.

Te “voćkaste”, ali i crteže iz ranijih ciklusa, nedavno je izložila na nesvakidašnji način.

- Sa Žaklinom Kušić, koja je marketinški mag, u njenoj galeriji “Breakfast”, na dva nivoa izložila sam dela iz dva ciklusa s početka karijere, “Niti” i “Impulsi”, i dva sa kraja, “Vilimon u haosu” i “Deminutivi”. U tom prostoru sam našla sve što mi treba. Izložbu sam nazvala “Paralelno”, a Žaklinina ideja je da ljudima iz sveta biznisa približi umetnost, pa da umesto boce skupog vina za poklon kupe sliku malog formata ili neki drugi umetnički predmet.

Izložbu je organizovala, maltene, u ilegali.

- Nismo zvale medije jer nismo želele da dođu ljudi koji koriste svaku priliku da se slikaju, niti smo htele da drage osobe izlažemo “razvlačenju” po novinama, u smislu kako je ko bio obučen, sa kim je stajao, šta je jeo. A ketering je bio fantastičan i za oko i za nepca.

Tom prilikom je javno prezentovala i monografiju “Willimon”, koja je objavljena u decembru i o kojoj su se vrlo pohvalno izjasnili u stručnim krugovima.

- Meni je zaista važno da sve što radim ima estetski pečat. Tako je i sa izložbom, monografijom, pa i ovim slikanjem za “Gloriju”. Poželela sam da na fotografijama budu jabuke, jer su mi one simbol zdravog života. Lepe su, a i stavljam ih u sve smutije, sokove, da ih oplemenim. Pošto mi je trebalo tridesetak kilograma ovog voća, problem sam “rešila” kao i mnoge druge u sličnim situacijama: pozvala sam dragu Danu, šeficu u obližnjem marketu, koja o meni brine kao da sam joj familija.

PLODOVI LJUBAVI

Pošto ne ide na pijacu, namirnice kupuje upravo u tom marketu.

- Momci iz radnje sve mi donesu do vrata, što mi mnogo znači. A kad je čula da sam povredila nogu, Dana me je zvala da me pita je li mi nešto potrebno. Redovno se dogovaramo i šta da nabavi od organske hrane, ubacila je u ponudu čak i tunjevinu u teglicama. A kad se vraća od njenih iz Crne Gore, uvek mi donese domaće kukuruzno brašno i pasulj. Pa kako onda da ne skuvam nešto ukusno kad to do mene stiže kao plod prijateljstva i ljubavi?

Zato i tvrdi da radost spremanja jela potiče od načina na koji kupujemo sastojke.

- Unuke učim da na isti način doživljavaju hranu. Njima je praznik kad god ih povedemo u omiljene restorane, jedan od njih Dunja je nazvala “kraljevska kafana”.
Deci priča da nije bitno šta se jede, već koliko.

- Svakog dana jedem čokoladu, ali ne celu, već dve kockice. Ne pojedem odjednom tri tone sira, iako ga obožavam, nego komadić. Imam pet obroka, od sedam ujutru do šest po podne, i volim što posle toga ne moram da ustajem i trčim do frižidera. A što se tiče priča o afrodizijačkoj moći nekih namirnica, meni je svaka takva. Kad vidim hranu, izbezumim se od sreće. Sigurna sam da se svako ko se lepo najede isto tako i divno oseća. Sve je to ljubav.