Ljubiša Ristić: Kako sam izbačen iz Komunističke partije Jugoslavije

Pozorišni reditelj izbačen je iz Komunističke partije Jugoslavije jer je štrajkovao zbog loše ishrane na radnoj akciji, iznervirao je prijatelja iz Dalmacije kad je uz ribu naručio koka-kolu, a danas izbegava slatkiše uveren kako je umerenost tajna kvalitetnog života

Iako mu u mladosti hrana nije bila važna, upravo zbog nje je proslavljeni pozorišni reditelj Ljubiša Ristić (70) izbačen iz Komunističke partije Jugoslavije. Ovaj večiti buntovnik i zagriženi levičar, koji je na zgražavanje Dalmatinaca pio koka-kolu uz najkvalitetniju ribu i u elitnim restoranima naručivao picu, naučio je s vremenom da uživa u vrhunskim gastronomskim specijalitetima, ali zauvek pamti prvi štrajk zbog ručka.

- Bilo je to na mojoj četvrtoj radnoj akciji. Na prvu sam otišao sa 14 godina. Akcije su bile poznate po ukusnim i obilnim obrocima, a nama su za doručak dali toplu vodu umesto čaja, neke splačine za ručak. Užas. Vest da je hrana loša izazvala je pobunu. Bila je i sarajevska brigada, dve beogradske, a kod mene pola srednjoškolaca, pola radnika iz Sevojna i Užica koji su među prvima počeli da prevrću tanjire. Videli smo da će nastati džumbus i predložili smo da ako nam opet donesu isto, ustanemo, zapevamo i vratimo se u barake.

MUKE S JASTOGOM

Tako je i bilo, složno su stupili u štrajk. Naselje je zatvoreno kako niko ne bi mogao da izađe.

- Došli su sekretari iz komiteta, ubeđivali nas da prekinemo štrajk, ali mi smo se zainatili jer smo imali informaciju o lopovluku. Oko naselja su bile straže, ali nas trojica smo napravili noćnu diverziju i neki su pobegli. Trčali su šest kilometara do štaba radne akcije, probudili su komandanta u dva ujutru i on je odmah došao kod nas. Lopovi su pohapšeni, a nas nekoliko koje su izbacili iz partije opet su vratili u nju.

Na njegovom meniju nema klasičnih srpskih gurmaluka u vidu svinjskih derivata, čvaraka, švargle ili krvavice. Živo se seća anegdota vezanih za hranu. Dve ga vraćaju na divne dane druženja sa kolegom Marinom Carićem, za koga kaže da je bio sjajan momak sa Hvara.

- Nažalost, on više nije sa nama. Bili smo u Splitu i kad sam uz san pjera naručio sok, Marin je odbio da sedi sa mnom, uz komentar da “to” ne ide uz ribu. A ja nikad u životu nisam pio alkohol, ni pivo, ni vino. Drugi put sam, pošto sam dobio honorar na Splitskom letu, pozvao njega i celo društvo na ručak. Rekao sam da naruče najskuplje, na primer jastoga, a Marin me pitao nameravam li opet da ga oteram od stola. Jer, objasnio mi je, njegova porodica je bila siromašna, često nisu imali hleba, ali pošto je otac bio ribar, svaki dan su jeli jastoga, i sad mu je muka od njega.

S vremenom je, zahvaljujući prijateljima iz celog sveta, od čoveka potpuno nezainteresovanog za gastronomije postao obrazovan kuvar.

- Ljudi koji to znaju objasnili su mi da ne postoji stvar kao što je italijanska kuhinja, ni srpska, ni francuska. One su, zapravo, derivati četiri osnovne kuhinje: arapske, indijske, kineske i meksičke. Iz njih su nastale sve ostale koje danas mi poznajemo. Praktično, kad pogledate, sve je to isto, na kraju su to te namirnice, način pripreme. Znate li da u Indiji ima oko 40 različitih kuhinja? A ja najviše volim specijalitete nastale u Pondišeriju. To je bila francuska kolonija na jugu Indije i tamo je nastala mešavina indijske, kreolske i francuske kuhinje.

LJUTO, LJUĆE, INDIJA

Osim nje, Ljubiši veoma prijaju i kineska i meksička hrana.

- Gde god dođu Kinezi svoju kuhinju prilagođavaju domaćinima. Sećam se, jednom je bila neka kineska delegacija, ja sam ih dočekao, potom su oni napravili večeru u njihovom restoranu na Dunavu. Na stolu je bilo 40 jela koja nikad nisam video, a ceo život idem po kineskim restoranima. Pitao sam prijatelja iz ambasade, Venga koga smo zvali Đura, jesu li to njihovi najčuveniji specijaliteti. On mi je, pomalo sažaljivo, rekao da naravno nisu. “Ovo je ono što bi mama kuvala kod kuće”, objasnio mi je, a ja sam istinski šok doživeo kad sam stvarno probao prava kineska jela - toliko su začinjena da nema šasne da ih mi Evropljani jedemo.

Isto mu se desilo u Indiji, kada je bio u poseti parlamentarcima u donjem domu, takozvanoj Lok sabhi.

- Tu 600 poslanika zajedno jede. Mi smo posle prvih zalogaja odustali, sve je bilo prezačinjeno, ljuće nego u Meksiku, a ja obožavam meksičku hranu. Inače, specijalista sam za meso. Uzmem file, iseckam ga, posolim, bacim odozgo malo putera. Koristim i svinjsko i juneće meso, dodam voće. Umem odlično da napravim jaja. Moja supruga Danka je majstor za paste i sosove, ali pošto nju mrzi da kuva, mene je naučila, pa ja spremam sve. Ne gnjavim mnogo oko hrane, nekad sam bio zavisan od slatkiša, ali otkad sam otkrio da sam intolerantan na razne stvari, ne mogu više ni čokoladu da jedem. Rođen sam u Prištini, u istom krevetu u kom su se rodili moji otac i deda. Upravo u to vreme kada se sve nabavljalo iz magacina desila se jedna smešna priča, zbog koje se majka uvek ljutila, otac još više. Moj šašavi, divni otac, koji je bio iz bogate, trgovačke porodice, studirao građevinu a završio kao partizan, nije razumeo šta će mami šerpe. Na njeno objašnjenje da hoće da spremi obroke za decu, odgovorio je da svi jedu u menzi, pa ćemo i mi. Potpuno ju je razbesneo, bila je to njihova prva svađa u braku, jer ona je htela da kuva, a on je tvrdio da u komunizmu za tim nema potrebe.