Ana Mitić: Navikla sam na izbor da budem ili vitka i malo gladna, ili sita s viškom kilograma

Voditeljka ne krije svoju strast prema slatkišima, zbog kojih je spremna da provede sate pored rerne kako bi kore bile perfektno ispečene, uprkos tome što iz tih kulinarskih bitaka izlazi sa opekotinama i posekotinama

Premda se po njenoj vitkoj figuri to ne bi moglo zaključiti, televizijska voditeljka Ana Mitić (39) obožava kolače i torte. Zarad njih je spremna da redukuje unos slanih jela u organizam, pojača intenzitet vežbanja i ponekad, ako je to neophodno, i gladuje. Pravljenje slatkiša nije jednostavno. To se najlakše može ustanoviti ovlaš pogledom na njene podlaktice ispunjene kuhinjskim ordenjem u vidu opekotina i posekotina.

Žarko Stepanov: Trauma zbog kačamaka osvedočenog ljubitelja slatkiša

- Volim da jedem i na strašnim sam mukama kada nečega treba da se odreknem - iskrena je Ana. - Oduvek verujem da se ne mršavi u teretani nego u kuhinji i da je za gubitak kilograma najbolje rukovoditi se onim starim savetom: “Probuši kašiku”. Kako nisam od onih koji mogu da jedu koliko hoće a da se ne ugoje, štaviše, čini mi se da dobijam na težini i od vode, moram da se uzdržavam. Već sam navikla na izbor da budem ili vitka i malo gladna, ili sita s viškom kilograma. To je doskora funkcionisalo, ali sada, verovatno zbog godina, neophodno je i da vežbam. Imam ličnog trenera, u šali ga zovem “gonič robova”, i s njim treniram tri puta nedeljno.

DESERT NE OPRAŠTA

Slatkiši su joj strast kojoj se prepušta bež griže savesti.

- Slatko ne odbijam, za razliku od slanog. Uđem u poslastičarnicu, kupim ono što mi prvo zapadne za oko i nikada se ne razočaram. Sve volim i sve mi je ukusno, od torti do gumenih bombona, a ako bih nešto morala da izdvojim, bila bi to saher torta u Beču, gde redovno odlazim jer tamo živi moj brat. Nigde nije tako lepa kao u autrijskoj prestonici. Kada sam negde na ručku, mogu da preskočim sve, od predjela, preko priloga do glavnog jela, ali desert obavezno sačekam i pojedem.

U poslednje vreme našla je način da njena ljubav prema slatkišima bude manje štetna. Počela je da sprema poslastice koje ne sadrže industrijski šećer.

- Istraživala sam na internetu recepte za veganska jela, posebno slatkiše. U njihovoj pripremi umesto šećera koristi se sirup od agave ili javora, umesto čokolade rogač i tako dalje. Već sam pravila gomilu tih poslastica i meni se dopada njihov ukus, ali ne i mojim ukućanima. Za decu, Strahinju i Miju, one su “bljak”, jer najviše vole čokoladu i slatkiše na koje su navikli. Mia, koja mi se inače rado pridruži u kuhinji kada nešto spremam, ponešto i proba, ali Strahinja nije zainteresovan. Suprug nije ljubitelj slatkiša, mada je nedavno slučajno pojeo nekoliko veganskih kolačića koji su stajali na stolu. Kasnije me je pitao kakav je to keks i kada sam mu odgovorila da je veganski, rekao je: “Što me nisi upozorila, uzeo sam ih i zamalo nisam umro”.

Anđela Jovanović: Zašto je sarma apsolutna kraljica srpske kuhinje

U svet kulinarstva zakoračila je dosta kasno, ali odlučno.

- Jaja sam prvi put ispržila kad sam bila student. Pre toga ništa nisam umela da napravim. Mama mi je uvek govorila da ću naučiti da kuvam kada mi to bude bilo potrebno, a da do tog vremena mogu da živam. Tako je i bilo. S godinama sam savladala pripremu svih naših jela, a i ostala mi uspevaju tako što pratim recepte. U tim studentskim danima dogodio mi se jedan peh sa slatkim kupusom, koji sam pravila kad su mi dolazili u goste prijatelji iz Niša. Bio je preslan i malo zagoreo, ali oni su bili toliko gladni da im ništa nije smetalo. Čak i danas, skoro dvadeset godina kasnije, rado prepričavaju kako su slatko pojeli celu šerpu takvog kupusa. Pri kraju studija moj suprug Vladan i ja smo živeli zajedno i tada je više on kuvao jer je više i znao. Ja sam kuhinju preuzela kada smo dobili decu. Sada je situacija obrnuta. Vladan priđe da vidi šta je na šporetu ili da promeša ručak. U šali mu kažem da je počeo da se ponaša kao svekrva. Umem da spremim razne torte. Jedna od najboljih koje sam napravila bila je čokoladna, po receptu sa interneta. Nisam nešto vična dekorisanju, pa za dečje rođendane za torte u obliku koji deca žele angažujemo profesionalce. U poslednje vreme obavezno naručimo i kejk popse, jer sam primetila da deca nikada ne pojedu parče torte, ali popse obožavaju i rado uzmu i po dva.

KOLEKCIONARKA ŠOLJA

Da kuvanje nije jednostavno svedoče kulinarski “suveniri” na Aninim podlakticama.

- Pune su mi ruke ožiljaka, posekotina od noža i opekotina od rerne. Ne znam kako mi to uspeva, ali često se povređujem. Volim razna testa, ali mislim da se opečem svaki put kada ih spremam. Skoro sam prvi put pravila hleb od heljde u kome nema nimalo brašna i dobro je ispao, međutim, opet sam imala bliski sustret s rernom.

Lepim šoljama za čaj i kafu ne može da odoli.

- Kako pripadamo potrošačkom društvu, znala sam da se oduševim reklamama za kuhinjske aparate i mnoge da kupim, ali većina je završila kod moje mame. Moja kuhinja je, kao i kod većine ljudi u Srbiji, malih dimenzija i aparati uglavnom stoje negde podignuti visoko, jer nema dovoljno mesta, i onda svaki put kada mi zatrebaju pootrebna je radna akcija kako bi se došlo do njih. Zadržala sam samo toster za tople sendviče, koji je isto glomazan i stoji podignut visoko na polici, i svaki put kada mi zatreba penjem se na nešto da ga uzmem, pa opet da ga vratim. Jedino bez aparata za espreso kafu ne mogu, i zbog toga mi on uvek stoji nadohvat ruke. Obožavam kafu i jutro započinjem sa dve. Prvo skuvam domaću, a onda espreso koji ponesem na posao. Od sveg posuđa najviše volim šolje. Kada vidim neku lepu, obično je kupim. I obavezno imam neku omiljenu iz koje pijem kafu, a sada je to jedna u koju staje taman moja jutarnja mera, na kojoj piše: “Can we start the weekend over again I wasn’t ready” (Možemo li da započnemo vikend ponovo, nisam bila spremna).

Jelica Sretenović: Kako je samouka kuvarica postala ekspert za domaću ćurku i kineska jela

Ana je rođena u Despotovcu, a odrasla u Resavici, i rado jede hranu iz tog kraja.

- Vrlo sam oprezna kada kupujem namirnice. Sir i kajmak nabavljam iz Resavice, od ljudi za koje znam da imaju kvalitetne proizvode. Meso kupujem od domaćina iz Vojvodine i na proverenim mestima. Na pijaci, koja se nalazi preko puta stana u kome živimo, pazarim voće i povrće. Prva stvar koju sam kupila na toj pijaci bila je jedna lubenica za Strahinju, koja je bila najlepša od svih koje sam ikada probala. I dan-danas on ponekad kaže: “Hoćemo li da idemo tamo gde smo kupili onu lepu lubenicu”. Trudim se da ispravno perem voće i povrće, ali ne opterećujem se previše, jer skoro sve se prska i na to i deca moraju da se naviknu. Jedino izbegavam da u Beogradu kupujem morsku ribu i plodove mora, pošto od njih lako može da se dobije trovanje ako nisu pravilno čuvani.