Dejan Petrović: Najbolji provod u šljiviku uz domaću rakiju i jagnje na ražnju

Čuvenom srpskom trubaču, vođi orkestra Dejan Petrović Big Bend koji publiku vodi na proputovanje od smeha do suza, umalo glave nije došao badem, s prijateljima se druži uz ražanj na kome se okreće prase ili jagnje, a svake jeseni peče šljivovicu

Vlasnik titule “Prva truba sveta” i trubač kog slavi publika na Exitu isto koliko i ona u Guči, Dejan Petrović (32) uspeo je da pomiri “Vranjanski čoček” i “Užičko kolo” sa rokenrolom, ali još nije postigao da uskladi haotičan život muzičara sa zdravim navikama u ishrani. Ipak, u jednom momentu je zarad zdravlja i bolje produktivnosti na bini, sa koje ne silazi od šeste godine, morao da se odrekne komplet lepinje, pršute i slaninice, jagnjećeg pečenja iz Mačkata i, što je njemu bilo najgore, slatkiša.

Dejan Petrović: Svetog Iliju ću slaviti kao drugi rođendan

- Do pre tri godine imao sam 132 kilograma i morao sam da se pozabavim svojom kilažom. Otišao sam kod doktorke Tanje Mraović sa VMA, koja mi je propisala određeni režim ishrane i za šest meseci sam oslabio 37 kilograma. Pet puta dnevno sam jeo po šačicu hrane, od tečnosti sam unosio samo vodu i limunadu, nisam pio alkohol, a svako jutro sam ustajao u pola sedam i sat vremena pešačio. Toga sam se religiozno pridržavao.

GASTRONOMSKI VODIČ

Teško je ostati dosledan takvom stilu života kad ste non-stop na turneji po belom svetu. Dejanov uobičajeni dan izgleda tako što se odveze do Podgorice gde ima nastup, posle kojeg legne u pola šest ujutru, pa ustane u devet, a onda se vozi jedanaest sati do Golupca, u kom opet izlazi na binu.

- Prošle godine smo nastupali maltene svakog drugog dana. U julu i avgustu smo održali 48 svirki, od kojih je 46 bilo na javnim trgovima, a dve na privatnim slavljima. Nastupi su uglavnom uveče, a sviramo skoro do jutra. Kad završimo sa svirkom, uvek nas sačeka neko od prijatelja i pozove na klopu i piće. Sutradan vam opadne šećer zbog alkohola, pa jedete slatko, pola dana ne možete da se povratite, a uveče opet svirate. Borim se protiv takvog načina života. I dalje se trudim da čim ustanem pojedem dva keksa i popijem sok, čaj ili vodu, a onda da oko deset-jedanaest doručkujem uz domaću kafu.

Zahvaljujući brojnim putovanjima upoznao je svaki kamen Srbije i Crne Gore. Vrstan je poznavalac nacionalne kuhinje, tačnije svih mesta na kojima može dobro da se jede, ali i pije.

- Kad idem za Crnu Goru, a vreme je ručka, obavezno svratim u Prijepolje, na jedno mesto gde prave pohovanu teletinu kakve nigde drugde nema. Ako je vreme doručka, tu ću pojesti kačamak. U Kolašinu postoji restoran gde spravljaju odličnu cicvaru. U Budvi ću naručiti ribu ili morske plodove u Portu, a u jednoj kafani u Reževićima riblju paštetu, najbolju koju sam imao prilike da probam. Kad menadžer kaže da sviramo u Vrnjačkoj Banji, odmah razmišljam gde bih usput mogao da klopam. Ima dosta restorana koje volim, a u koji ću otići zavisi isključivo od toga šta mi se jede u tom momentu. Kad sam u Beogradu i prijedu mi se krilca, odvezem se do jednog restorana u Zemunu, a ako sam željan pice, upućujem se na Bulevar.

Uz dobar obrok ne odbija alkohol, iako mu više prija da pije pre ili posle ručka.

- Danas svaki pristojan restoran ima kvalitetna vina i rakiju, što nije čudno jer je neophodan čitav asortiman pića kako biste parirali konkurenciji. Ljubitelj sam domaće rakije, a ako je flaširana, u obzir dolazi Gorda sa Rudnika. Od viskija volim crnog Džonija, od vina bela i roze, a pivo je najlepše leti nakon ručka.

Dejan je jedan od retkih muzičara koji uzgajaju šljivu i za svoje potrebe prave najpoznatije nacionalno piće - šljivovicu. Ne pije jaku, pa takvu ni ne peče. Rado je poklanja i kaže da po proceni stručnog žirija njegova ljuta nije loša.

- Imam svoj kazan i 80 stabala šljive u Kokinom Brodu, odakle je moja supruga. Jednom godišnje, krajem septembra ili početkom oktobra, odvojim tri dana za pečenje rakije. Tada mi obavezno dođu prijatelji iz Beograda, i dok sedimo kod lampeka, okrećemo jagnje, savijamo pitu, jedemo čvarke, mezimo pršutu. To se sve dešava pod otvorenim nebom u šljiviku, kraj potoka, i uveče obavezno pozovemo muziku. Neki od tih drugara su obišli ceo svet, ali tvrde da ne postoji bolji provod nego tih dana kod mene. I stvarno je tako. Rasteretim se i u druženju sa meštanima Kokinog Broda. Tim ljudima, bez interesa i kompleksa, nije bitno u kojim sam se kolima dovezao.

MUŠKARČINA PRAVI TORTE

Kao četvrta generacija trubača u porodici Petrović iz sela Duboko kod Užica, Dejan nije samo majstor za štimung već pored trube odlično barata i varjačom. Stručnjak je za specijalitete domaće kuhinje, kao i paste, iako je prve kulinarske korake napravio tek pre desetak godina kada je započeo zajednički život sa suprugom Brankom.

- Obožavam da kuvam, što se i vidi po meni. Kada smo supruga i ja počeli da živimo sami, krenuli smo da spremamo raznorazne đakonije. Danas se uglavnom time bavi ona, ali kad sam kod kuće, volim da budem glavni u kuhinji. Na kraju je zamolim da opere sudove jer mi je to najgori deo posla. Umem sve da pripremam, ali ako baš nešto moram da izdvojim, onda ću reći da mi paste idu od ruke. Eksperimentišem, skidam recepte s interneta, a potom jela pravim na svoj način. Odlični su mi pasulj, gulaš, roštilj, međutim, danas to svako zna. Ali ono što ne uspeva ni nekim najboljim domaćicama jesu torte, a meni ispadaju dobro. Nisam veliki esteta pa ih ne ukrašavam bogzna kako, ali su fantastičnog ukusa.

Dejan Petrović: Exit ili Guča? To je isto kao da me pitate kečap ili majonez? Zašto ne oboje?

Kao pravi domaćin najviše uživa u tome da u svom domu gosti druge. Leta s porodicom provodi na Zlatiboru. Čim kćerki Jovani počne školski raspust, pakuju se koferi. Sa Zlatibora putuje na nastupe, a u planu mu je da se jednog dana preseli na planinu.

- Imam mnogo prijatelja i često se okupljamo. Mi iz benda volimo da pravimo druženja na otvorenom. Stavimo jagnje, jare ili prase na ražanj, sednemo pa pričamo o nečemu što nema veze sa muzikom i nastupima, odigramo partiju fudbala ili košarke. Uglavnom odemo u neko selo, na neku livadu ili u šumu i roštiljamo. Kad dolaze kod mene, spremam lepa starinska jela, jer svi danas idemo po restoranima gde se obično jede zdravije i naručuje biftek, pa nam onda u nekoj opuštenoj varijanti godi nešto domaće. Skoro mi je pevač Saša Matić bio u gostima i po njegovoj želji sam skuvao pasulj. Bilo nas je petorica na ručku i svako je pojeo po tri tanjira, verujem da je bio dobar. Kuvao sam ga napolju sedam sati u zemljanom kotliću, sa kolenicama i rebrima sa kojih je na kraju meso samo spalo.

S prijateljima se rado sastaje i zarad lova i ribolova.

- Jednom u tri godine idem u lov na divlje svinje ili vukove, nikako na srne, najčešće na Zlatar ili Mokru Goru. Na pecanje odlazim češće. Ove godine je bilo u planu da boravim pet dana kod prijatelja u Kokinom Brodu, koji tamo ima prelepu kućicu na jezeru sa pontonom, ležaljkama, čamcem. Trebalo je da mi se pridruži glumac Milan Vasić jer pecamo zajedno, ali, nažalost, vreme je bilo toliko ružno da nismo mogli da sastavimo ni dva dana. Volim da pecam, pa da onda sveže upecanu ribu bacim na tanjiraču i odmah spremim, tad je najslađa. Tako je i na moru. Kad sam tamo, ne žalim da platim skuplje i jedem ono što je ulovljeno tog dana, jer ukus te ribe ne može da se meri sa onom koja odstoji u zamrzivaču.

TAJNA KOMPLET LEPINJE

Kad je u Mačkatu, naručuje pečenje, a u Užicu komplet lepinju, jedno od omiljenih jela, koje zna odlično i da napravi.

- Mnogima se ona ne sviđa, ali to je zato što je sad svako u Užicu ili na Zlatiboru počeo da je sprema. I pravi je svakojako. Kad vidim one sa pršutom, ne bude mi dobro. To nije komplet lepinja, to je nešto sasvim drugo. Vrlo je važno kakav kajmak stavljate, mora da bude stari, koji pomalo rezi ili kisi. Bitno je i kako se mešaju kajmak i jaje i kakav je pretop kojim se preliva. A najbolji je onaj kad se pomešaju svinjska i jagneća moča.

Za sebe kaže da je svaštojed koji ima gladne oči, ali mu se više nikad neće desiti da uzme badem.

- Obožavao sam ga i jeo svaki dan, da bih na kraju na njega postao alergičan. Vratio sam se kući jedne noći posle nastupa i uključio računar da pregledam poštu i kao po običaju počeo da grickam badem, kad je krenulo gušenje. Hitna pomoć mi je na četiri minuta hoda od kuće, a jedva sam uspeo da prepešačim do tamo da mi daju injekciju. Kašikom sam gurao jezik kako bih mogao da dišem, uši su mi bile ogromne, bio sam sav u pečatima. Nakon tog iskustva otišao sam u Centar za eliminaciju alergija u Zemunu i ustanovljeno je da sam postao alergičan na badem od njegovog prevelikog konzumiranja. Kad bih išao na pecanje ili u lov, uvek bih držao jednu kesicu u džepu i grickao. Zamislite da mi se napad desio na Tari u lovu, ne bih uspeo da na vreme stignem do bolnice.

Ovog leta nastupaće na svim velikim festivalima u zemlji, uključujući Guču gde se oseća kao kod kuće.

Dejan Petrović: Ja sam čovek veseljak, ali uz moju muziku ne mogu da se opustim

- Izbegavam da jedem dva sata pre nastupa, jer mi se u suprotnom podigne dijafragma, a ona mi mnogo znači zbog vazduha. Kad ipak smažem nešto pošto su mi oči stalno gladne, posle se kajem. Nakon svirke mi ne prija teška hrana, draže mi je da posrčem čorbu ili supu, da povratim energiju i nadoknadim tečnost koju izgubim na pozornici, pogotovo leti kad su velike vrućine. Naši nastupi su naporni, imamo raznorazne varijante - od fensi mesta gde sviramo ceo blok strane muzike, najčešće tiše jer ljudi sede, pričaju i obeduju, do festivala kao što su Exit ili Beer fest na kojima publika želi rokenrol i hoće da skače. Takva je i današnja Guča. Nekad je to bio familijarni sabor na koji su dolazile čitave porodice ili su firme dovodile svoje zaposlene. Ljudi su dolazili da bi pod šatrom jeli kuvani kupus i pečenje, a onda kad krene takmičenje trubača uzimali ćebe i kiflice pa sedali na travu da gledaju, aplaudiraju, slušaju muziku i navijaju. Danas toga nema, došle su mlađe generacije, nekad je bilo više pečenja i kupusa, a sad je više alkohola i narkotika.