Irfan Mensur: Kuvam po osećaju, nikad po receptu, pa nisam u stanju da dva puta napravim isto jelo

Glumcu i reditelju Irfanu Mensuru (67) hrana je izvor velikog zadovoljstva. Tvrdi da je sebe vaspitavao da zavoli razne ukuse, ali se i prisilio da proba neobične stvari, pa je počeo i da uživa u njihovom istraživanju. Tako je, recimo, poput semenki grickao pržene bube.

- U Bangkoku sam poželeo da otkrijem kakvog su ukusa i ubrzo sam shvatio da tako pržene, s mnogo začina, kad zažmuriš, deluju kao neki dobar čips ili kokice s malo čudnijim prelivom. Zaista su mi prijale.

Premda se rado lati varjače, u poslednje vreme kuva sve ređe pošto živi sam. Ima volje da stane pored šporeta samo kad sinovima Filipu i Pavlu priprema neki od svojih specijaliteta, kao što su špageti sa belim sosom ili jafa torta.

- Kuvam po osećaju, nikad po receptu, pa nisam u stanju da dva puta napravim isto jelo, uvek je drugačije jer začine dodajem po potrebi, igram se njima. Devedesetih, kad ovde nije bilo ničega, iz inostranstva sam donosio torbe pune raznih začina zahvaljujući kojima sam počeo igrarije u kuhinji. Oni su mi tada omogućavali da ni od čega napravim svašta ukusno.

Krah sa voćnom salatom

Hrana je za njega način zavođenja, zbog čega je često ženama koje su mu se dopadale kreirao gastronomske gozbe.

- Normalno je da kulinarsko znanje upotrebim za jednu vrstu ljubavne igre i udvaranja. U vreme kad sam se bavio zavođenjem mnogo mi se sviđala jedna devojka. Bila je prelepa, i kad sam konačno uspeo da stupim s njom u kontakt, pozvao sam je u jedan fin restoran, izabrao kvalitetno vino i očekivao da ćemo zajedno uživati u gastronomskoj predigri. Međutim, desio se krah, ona je odabrala voćnu salatu i tog trenutka sam shvatio da od veze neće biti ništa. Jer u dobrom restoranu, sa muškarcem koji bi eventualno trebalo da joj znači nešto u životu, žena ne može da jede voćnu salatu. Inače, ženama sam kuvao sve što umem, i upravo sam se pored šporeta najbolje odmarao i opuštao.

Svestan kako se najlepše emocije i priče dele za stolom tokom obroka, izbegava da jede sam.

- Onaj ko ne ume da deli je polučovek. Dobrom prijatelju bih dao i poslednji zalogaj, a znam da bi moji prijatelji za mene otišli i na kraj sveta, ako je tamo nešto što bih poželeo na tanjiru.

Iako je vrstan poznavalac kafana, priznaje da ga je u tome nadmašio Slobodan Boda Ninković.

- Boda zaista uživa u hrani. Kad negde odemo na gostovanje, tačno zna gde su kvalitetni restorani, kao i pekare. U takvim situacijama Peca Ejdus bi se iznervirao: “Pa dobro, kako znaš gde su sve dobre pekare po ovoj našoj Srbiji?”, a Boda nas je neprogrešivo vodio baš u tu određenu pekaru na odličnu kiflu, ukusnu pogačicu ili najbolji đevrek.

Iz bakine kuhinje pamti neke bosanske specijalitete koji se, tvrdi, mogu jesti samo u Sarajevu, poput sogan dolme.

- U Beogradu skoro da niko ne zna šta je to, a u pitanju je luk punjen mlevenim mesom i pirinčem, zapečen u rerni. Obožavao sam i bosanski lonac, jelo koje se sprema više od 24 sata. Mnogo mesa i povrća se složi u lonac, odozgo se stavi pak papir i izbuši na nekoliko mesta i kuva čitav dan na tihoj vatri kako bi povrće i meso pustili sokove. U Nišu, gde sam živeo kao gimnazijalac, naučio sam da pravim pasulj i lički kupus. Jedan moj prijatelj kad god ga pozovem na pasulj unapred javi na poslu da će sledeća dva dana biti na bolovanju, pošto mu posle ručka nije dobro, ne samo zbog količine nego i snage pasulja. Spremam ga sa butkicama, suvim mesom, slaninom i kuvam 24 sata, a pred kraj dodam i nekoliko izgnječenih barenih krompira kako bi bio dovoljno gust.

Neotporan na kolače

Bez slatkiša ne bi mogao da zamisli život.

- Desi mi se da uđem u poslastičarnicu i kao svaki pristojan čovek naručim dva kolača, koja brzo smažem jer u njima ne umem polako da uživam. Usput, dok plaćam, tražim da mi zapakuju još nekoliko da ih, navodno, ponesem kući. Ukoliko sam u kolima, odmah otvorim kutiju i jedem krijući se da me neko ne vidi, a ako pešačim, nonšalantno ih na ulici grickam.

Spajajući lepo i korisno, svakog drugog dana posećuje pijacu.

- Ponekad uzmem parče lubenice ili bananu, nisam neki ljubitelj voća, ne jedem čak ni voćne kolače i torte, mnogo su mi draži čokoladni. Ali zato što se tiče povrća nisam izbirljiv, ono jednostavno klizi u svakom obliku, i sveže, i bareno, i grilovano. Žalim za dobrim starim paradajzom. Čest sam gost Kalenića i obilazim sve tezge ne bih li eventualno našao neki sličan onom iz moje mladosti. Kao siromašni studenti išli smo na plažu s dva paradajza i malo hleba i soli, i to nam je bilo dovoljno. Paradajz je bio predivan, ukusan, sladak. Nažalost, sad takvog više nema. Na pijacu odlazim svakog drugog dana, zbog kardio šetnji koje mi je doktor prepisao posle operacije srca. I svaki put se vratim s nekoliko kesa. Volim da sebi priuštim sve što me čini zadovoljnim i srećnim kad je hrana u pitanju.

Pet omiljenih slatkiša:
- Baklave
- Urmašice
- Tulumbe
- Doboš torta
- Markiza torta