Samo za Gloriju
Prljavi inspektor Blaža otkriva: Razmišljam da odem u molere!
18.04.2021 17:00
Foto:
Pošto je za vreme pandemije ostao bez posla, muzičar Igor Blažević iliti Prljavi inspektor Blaža posvetio se internet kursevima kulinarstva, usvojio je od Ramba Amadeusa savet da nikada punog stomaka ne izlazi na scenu i priznaje da pojede sve što mu skuvaju majka i tašta
Muzičar Igor Blažević (50), poznat kao Prljavi inspektor Blaža, situaciju u kojoj su ljudi iz njegove branše onemogućeni da rade gleda s dozom humora. Obezbedio se da ne ostane gladan dok se stvari ne promene ili se ne prekvalifikuje za neki drugi posao.
- Razmišljam da odem u molere, pošto tu posla ima. Vodoinstalateri, moleri i keramičari - to su zanimanja koja nisu stala, možda im je jedino malo manje išlo tokom marta i aprila prošle godine. Prvo su uvedene korona mere, a onda je jesenas Radio Laguna, na kom sam radio, ugašen. Nema događaja i nastupa, tako da praktično sada nemam posla. Završio sam višu ekonomsku pa se može dogoditi da se negde zaposlim u struci, kao knjigovođa ili slično. Ipak, nadam se da je cela ova situacija sa koronom prolazna. U međuvremenu se snalazim. Ljubazni ljudi iz susednih restorana mi dopuštaju da se ogrebem. Bude tu neka pica da se ponese, a ne plati, isto tako krompir ili šta već naručim. Ukusne obroke mi doniraju majka i tašta, a žena radi. Ona ne kuva, ali me izdržava. Nisam očekivao da će mi se ovo desiti. Ima onaj izraz “na jaslama države”, a u mom slučaju je to “na jaslama supruge”. Uz nju, mamu i taštu, gladan neću ostati.
Inspektor Blaža nije probirljiv, ali disciplinovan jeste.
- Nisam izbirljiv u jelu. I moja tašta kaže da sam po tom pitanju najbolji zet na svetu. Klasičan sam tip, što znači da jedem musaku, sarmu, krompir s mesom, boraniju, grašak, kelj, prokelj, brokoli, pihtije, mućkalice i ribu jednom nedeljno. Volim sva naša jela, ali u poslednjih petnaest godina pazim koliko i kada jedem i to je s vremenom preraslo u svojevrsnu disciplinu. Ne prejedam se i ne jedem posle osamnaest časova. Slatko uzmem tek da se malo zasladim, dovoljna mi je kocka čokolade. Mršav sam od kada znam za sebe. Vidi se to i na starim slikama. Genetski sam takav, kao iz pesme: “Na Đurđevdan sam se rodila, džanum, zato sam tanka, visoka, džanum”, tako sam i ja “tanak, visok, džanum”. To ide uz mene. Kada bih se ugojio, verovatno me niko više ne bi prepoznao.
Dodatno ga je disciplinovao jedan savet kolege Ramba Amadeusa.
- Dok nisam rešio da pazim, dešavalo se da se na svakom slavlju, slavi i preslavi prejedem i tada sam naučio koliko je soda bikarbona čudotvoran prah. Pamtim kada sam sa jednim drugom bio na jagnjetini, a drugi nas pozvao na teletinu, i to baš u trenutku kada smo sve pojeli i bili siti. Taj moj drug je uradio nešto što ja nisam mogao. Otišao je u toalet, stavio prst u usta i napravio u stomaku mesta za teletinu. Ja sam se prejeo kao nikad. Slično se desilo i pred jedan nastup Prljavog inspektora Blaže i Kljunova. Tada još nisam znao za mudri savet svetskog megacara Ramba Amadeusa da nikada muzičarima ne treba davati da jedu pre svirke, ali da ih posle treba nahraniti. I to je istina, jer čovek više grize na sceni ako je gladan. Mi gde god da odemo naši domaćini nas odmah pitaju jesmo li gladni i žedni. Tog puta najeli smo se prasetine, a pošto smo i popili, ne mogu da se setim u kom je to gradu bilo. Ja sam inače na bini veoma živahan, skačem i penjem se po konstrukcijama, ulazim u publiku. Posle te prasetine bio sam nešto između Lea Martina i Toma Džounsa. Stajao sam ispred mikrofona kao Pavaroti. Nisam se pomerao ni levo ni desno. Vraćala mi se hrana iz želuca i to se čulo. Neki su mislili da nešto krči u mikrofonu, ali to sam ja podrigivao. Potom sam pročitao Rambovu izreku i više se nije ponovilo da jedem pred nastup.
Ma koliko voleo životinje, mesa se ne odriče.
- Počeo sam da putujem posle dvehiljadite. U Evropi sam uglavnom naručivao jela poput naših, ili makar od istih namirnica, ali kada sam bio u Južnoj Africi, kod kuma, prvi put sam probao meso noja i antilope. Svako ko voli životinje na takvu ponudu prvo pomisli: “Ja to neću da probam, neću da jedem tu divnu životinju”, ali kada stavite meso u usta, zaboravite na nju. Isto kao sa kravom, piletom i prasetom. Prasići su neodoljivi i kada ih vidite na tanjiru i u oboru.
instant kuvar Nekad je voleo da lupa o šerpe, a sada ih koristi da u njima kuva.
- U šerpe sam udarao kada sam bio mali. Baka je hvalila moj osećaj za ritam i govorila da ću biti muzičar. Tata je bio ubeđen da ću da budem kazandžija. Na kraju je ona bila bliža istini, postao sam muzičar, mada i sada ponekad kada sviram gitaru zvuči kao da udaram u kazan. Lupao sam o šerpe i krajem devedesetih. Tada u znak protesta. I tu sam, kao i mnogi iz moje generacije, završio s tim. Sada šerpe kupujem samo da bih imao u čemu da kuvam i gledam u se i u svoje kljuse i u svoje najbliže ljude koje volim. Udaranje u šerpe ostavljam mladima. Na njima svet ostaje. Uživam da se motam oko šporeta. Dobro mi ide, ali ne verujem da su muškarci bolji kuvari od žena. To je izmišljotina stranih plaćenika i domaćih izdajnika. Što sam stariji sve više volim da kuvam. Sve je na internetu i za tri minuta mogu da pronađem kako se nešto sprema, koliko dugo treba de se kuva, koliko se soli i bibera uspe. Držim se tih uputstava dok jelo ne savladam, e, onda malo maštam i dodam nešto za šta mislim da bi bilo dobro. Verovatno bi me ti kuvari tužili za povredu časti i ugleda, mada ima i njih puno koji vole da improvizuju, a neki su i veoma poznati.
frižider iz američkih filmova Poslednjih godinu dana njegov frižider zahvaljujući korona psihologiji izgleda kao iz američkih filmova.
- Kupovina pre korone i sada nije ista. Ranije smo išli na pijace i u markete, a sada idemo još više. Kada je krenula ova cela korona panika, svi smo upali u psihologiju da ćemo ostati gladni i žedni i pohrlili smo da napravimo zalihe kao devedesetih. Situacija se sada malo smirila, ali ta panika za punim frižiderom je ostala. Nikada pre mi frižider nije izgledao kao u američkim filmovima, ali sada da. Otvorim i u njemu ima svega, od par vrsta šunke i sira pa do nekoliko brendova senfa i majoneza. Supruga i ja odlazimo zajedno u nabavku. Ona bira, ja nosim. Ja tu imam ulogu onih radnika što čekaju posao ispred Vukovog spomenika. Mogu da iznesem krevet na treći sprat, a još lakše cegere do našeg stana u prizemlju.
Pekare su za njega mesta od posebnog značaja.
- Život našeg čoveka počinje i završava se u pekari. Čim dete krene u osnovnu školu, eto ga u obližnjoj pekari da za užinu kupi kiflu, pogačicu ili žu žu. Kasnije pređe na nešto složenije, makar rol viršlu, a u gimnaziji bira burek s mesom. Tako sam i ja radio. Isto je i kada ljudi počnu da rade, a i kada ostare. Vidim to svaki put kada uđem u neku pekaru. U redu su svi, od deteta da penzionera. U susedstvu imam pekaru u kojoj sam počeo da kupujem u osnovnoj školi. Starog gazdu zamenio je njegov sin, a ukusi su ostali isti. Tamo jedem najbolji burek s mesom na svetu. Tajna njegove izrade se prenosi s kolena na koleno. Kao u crtanom o Asteriksu i Obeliksu gde ima onaj druid Getafiks koji zna tajnu čarobnog napitka, tako i vlasnik moje pekare ima tajni sastojak za svoj burek.
Komentari. (0)