Nada Šargin: Osećaj nezadovoljstva ne sme nas pretvoriti u žrtve

NAGRADA "Raša Plaović" za ulogu kraljice Elizabete u predstavi "Marija Stjuart" Narodnog pozorišta, upotpunila je biografiju i već dugi niz stečenih priznanja Nade Šargin, prvakinje Drame nacionalnog teatra. Među njima, u glumičinoj kolekciji, do sada su se našla i mnoga s imenima starijih kolega (pa i savremenika): Zorana Radmilovića, Petra Banićevića, Ružice Sokić, Predraga Tomanovića i Veljka Maričića...

- Svi ti ljudi ostavili su nešto iza sebe, u pozorištu, filmu, na televiziji. Neke sam imala priliku da gledam na sceni, mada se ni sa kim nisam neposredno susrela u glumačkoj igri - kaže na početku razgovora Nada Šargin. - Lepo je dobiti priznanje s imenom velikana. Svi oni pomerali su granice u svom vremenu. Za Rašu Plaovića (od kojeg su glumu učili i Ljuba Tadić i Petar Banićević) govorilo se da ga je kroz život i profesiju vodila stroga umetnička savest. A to dodatno obavezuje.

Šta u našem dobu, pomerenih vrednosti, predstavlja umetnička savest?

- Moral koji ne koči, već pokreće i umetnika i njegovo delo. Često se ljudi povode za ličnim interesima, ponekad nezadovoljni položajem u profesiji sebe doživljavaju kao žrtve. Važno je otrgnuti se od takvog osećanja, biti svestan vrlina i mana našeg posla. Imati dobar odnos sa saradnicima, voleti probe i profesiju, a ne sebe u njima. Primećujem da nezadovoljstvo ljude ume da odvede na agresivniji put, pokušavaju da do cilja dođu nepotizmom ili političkim angažmanom, kao i nekim drugim igrama koje im se kasnije vrate kao bumerang...

Znači li to da vi niste pristajali na kompromise?

- Jesam, ovo je posao u koji je uključeno mnogo ljudi. Hteli ne hteli, ne može sve biti po vašoj želji i ukusu. Ali, nikada nisam ulazila u projekte koji nemaju ničeg umetničkog u sebi, bez obzira da li je o filmu, TV ili teatru reč. Bilo je i kikseva. Uz sav trud i rad, rezultat na kraju ne mora uvek biti umetničko delo. Ipak, tezge nisam radila i nadam se da neću. Veoma smo loše plaćeni, pa iako ne pravdam, razumem ljude koji ulaze i u takve projekte. Neki su željni i popularnosti, pojavljuju se u raznoraznim emisijama da bi bili više primećeni.

KIŠOVA "ELEKTRA"

PRED vama je Kišova "Elektra", koja se u vašoj matičnoj kući sprema u režiji Ive Milošević?

- Veoma su mi zanimljivi njeni unutrašnji nagoni, vođeni velikom snagom i osvetom. Osveta podrazumeva smrt, a Elektra je njom okupirana. Eros je povezan je Tanatosom, u tom prizivanju majčine smrti... U životu je sve povezano, ali u "graničnim" situacijama, od antičkih do naših vremena, neko ipak mora da stane, bude izvan tog lanca osvete i oprosti. U "Elekri" niko se ne zaustavlja...

Važite za veoma senzibilnu glumicu. Za dar je bitna i intuicija?

- Veoma je bitna. S njom se čovek rađa, ali je i razvija. Danas su nam dostupne mnoge tehnike. Između ostalih, meditacije, uz čiju pomoć možete da učite, otvarate svesnost, radite na disanju. Ako ste u grču i ne dišete dobro, onda ste zatvoreni i na sceni. Za neku ulogu impuls prvo osetim u stomaku, a taj osećaj često bude tačan i ukaže u kom pravcu treba ići u građenju lika. Važno je i da se s rediteljem nađete, mada moram priznati da nisam mnogo grešila: nekoliko puta sam osetila jak impuls i pokazalo se da sam na dobrom putu. Naravno, taj proces je lakši ukoliko vam uloga dođe u pravo vreme, kad ste za nju spremni, kad imate i životno i umetničko iskustvo.

Koje likove i naslove pamtite po takvim instinktivnim momentima?

- Takva je bila Zorka u "Milevi Ajnštajn", Roza u "Nevinosti", "Metamorfoze", pa i one druge u kojima sam unutrašnji svet lika donosila na scenu. Prvu predstavu je režirala moja profesorka Vida Ognjenović, s Dejanom Mijačem uvek sam imala taj doživljaj, pa i sa nekim drugim rediteljima. Sa svakim je drugačije, ali da bi rezultat bio pravi, mora da se desi neka "hemija". Događa se da se susretnu vrsni glumac i reditelj, a da se ne razumeju. Zato ima reditelja koji određene glumce stalno uzimaju u svoj projekat: ne zato što se privatno druže već što se razumeju. Veoma sam srećna što sam sa mnogima izgradila takav odnos, što se vidi i u krajnjem rezultatu.

Za glumca je važno da ne "igra" na već oprobanim sredstvima?

- Ima nas različitih svuda. Neki igraju "iz sebe", u stilu "ja u datim okolnostima". S druge strane, postoje glumci koji dosta toga "prave", istražuju u stvaranju drugačijeg karaktera, ponekad se i maskiraju. Bitno mi je da u ulozi postoji nešto što ulogom želim da kažem. Ne mora biti reč o ličnom iskustvu. Pogotovo kroz klasike, možete da izrazite neki lični stav ili razmišljanje. Volim transformacije, fizički teatar, ples, pa to i koristim. Razmišljam kako koji lik hoda, drži telo, gestikulira. Jer i time otkrivate nečiji unutrašnji život, kakvu energiju onaj kojeg igrate nosi sa sobom. Da li je jaka, slaba, potištena, agresivna, meka, romantična. U poslednje vreme imala sam i sreću da mi ponude dijametralno različite uloge, kao što je kraljica Elizabeta i Zora Šišarka u "Beloj kafi", takve su i Ana Petrovna u "Ivanovu" i Elektra u istoimenoj predstavi koju pripremamo.

Kad posmatrate vrhunske svetske glumce, šta uočavate?

- Kad gledaš Meril Strip vidiš da ona misli kao neko drugi, da je zanima šta se u glavi lika dešava. Dok kad posmatrate, takođe genijalnog Roberta de Nira, primećujete da su njegove transformacije manje, ali ništa manje uverljive: on je od onih koji "iz sebe" stvara ulogu. Zato je važno da glumac radi različite uloge, da svaki put iznova ulazi u misao lika ali i da se menja spolja, fizički, da se drugačije kreće. Da bi to postigao, veoma je značajno da je na sceni prisutan svakim svojim atomom u svakom trenutku. Lično, glavna mi je vodilja u stvaranju uzbudljivog pozorišta. Neko "preživljava" sudbinu lika, a neko ga živi. I to sto posto! Time se "drži" i lik i publika. Pojedinima je dato, ali svako mora da radi na sebi i to stalno osvešćava.

PRIZNANjA

POZNATA glumica u matičnom teatru ostvarila je veliki broj zapaženih uloga, ali je rado viđen gost i na drugim scenama: Jugoslovenskom dramskom, Ateljeu 212, Srpskom narodnom pozorištu, novosadskom Pozorištu mladih, "Bošku Buhi", Teatru "Joakim Vujić".

Dvostruki je laureat, između ostalog, Filmskih susreta u Nišu, Sterijine nagrade, priznanja Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu, "Pozorišne jeseni" u Vršcu, banjalučkog Teatar festa "Petar Kočić", šabačkog "Pozorišnog proleća", nagrade Međunarodnog festivala malih scena u Rijeci...

Šta je najteže odigrati na sceni?

- Loš tekst. Kad je nešto loše napisano, ne znate ni šta se hoće. Trudite se, a ne ide. Jer nema od čega - ponekad je neizgovorljivo, ponekad banalno, glupo. U tim situacijama je bolje da glumac što manje "glumi", budući da takve situacije vode u izigravanje i glumatanje.

Kakvi su likovi najkompleksniji, samim tim i najzahtevniji?

- Može to biti Elizabeta, ali i Ana Petrovna koja nema mnogo prostora u predstavi. I baš u takvim okolnostima mora se oživeti ceo jedan svet na sceni, pun sokova i emocija. Sa Elizabetom sam nastojala da u stalno povišenoj energiji iznesem i njenu snagu i muku, a sa Anom u pauzama i valerima, u amplitudama. Glumcima je ponekad teže da s manjim ulogama održe "vatru", bez spuštanja i opuštanja, čak i iza scene dok čekaju ponovni izlazak.