Veliki Vlada Maričić otkrio šta spaja srpsko kolo i brazilsku sambu

Po tradiciji, svako izdanje Beogradskog džez festivala predstavlja po jednu originalnu domaću produkciju, nekog od najznačajnijih autora iz Srbije. Ove godine to je Vlada Maričić, istaknuti džez pijanista i kompozitor, koji će sa svojim kvartetom, na svečanom otvaranju 32. BDŽF, 26. oktobra od 19:30 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, izvesti specijalno pripreman program. Njihov specijalni gost biće slavni američki  trubač, Brajan Linč, dobitnik Gremija za najbolji latin-džez album 2007. godine.

Maričić je nedavno zaokružio tri decenije profesionalne karijere, a u svojim originalnim kompozicijama sa uspehom kombinuje elementa džeza, balkanske, romske i kubanske tradicije, predstavljajući amalgam sličnih, a različitih senzibiliteta.

Vašu muziku karakteriše mešavina džeza, balkanske, romske i kubanske tradicije – koliko ima sličnosti a koliko razlika u ovim pravcima? Koliko Vam je kao kompozitoru i pijanisti bilo teško da izgradite autentičan stil po kojem ste prepoznatljivi na našoj džez sceni?

- Stvaranju eklektičnog muzičkog stila po kom sam, nadam se, prepoznatljiv na sceni, prethodilo je dugogodišnje istraživanje balkanske, srpske na prvom mestu, tradicionalne muzike. Sa druge strane, ja sam džez mizičar po vokaciji i to je osnovni muzički pravac kojim sam i započeo svoj muzički život. Istražujući ove različite muzičke stilove, dolazio sam postepeno do određenih saznanja koja su mi pomogla da na prvom mestu shvatim koje su to zajedničke tačke na kojima se može graditi novi muzički stil koji je baziran na džez improvizaciji i formi, ali sadrži i neke bitno različite elemente. Na primer, ustanovio sam da srpsko kolo, kao jedan od retkih autonomno srpskih tradicionalnih muzičkih tvorevina, ima osnovnu ritmičku formu 2/4 kakvu ima i brazilska samba. Na jednom od svojih ranijih albuma, kao uvod za obradu pesme „Ajde Jano“, sam snimio frulaša koji svira srpsko kolo i perkusionistu koji kao pratnju svira brazilsku sambu. Rezultat je vrlo zanimljiv i uspešan. Takođe sam ustanovio da naša balkanska muzika mnogo bolje egzistira uz latino ritmove, mada su veoma uspešni i spojevi sa džez groove-om. Ne treba zaboraviti da je prvi etno-džez album kod nas LP Duška Gojkovića „Swingin’ Macedonia“ koji je izašao 1966. godine. Sa druge strane, poslužio sam se istraživanjima profesora Vasiljevića u kome je on uglavnom teoretski dokazao da naša balkanska muzika ima i drugačiju teoretsku osnovu u odnosu na zapadnu muziku (klasičnu, džez). O ovome sam čak napisao i jednu muzičku knjigu „Balkan Jazz“, koju uskoro nameravam da izdam.

Već sa 15 godina počeli napravili ste prve korake u muzičkoj profesiji, a nedavno ste obeležili i tri decenije profesionalne karijere. Šta bi Vlada Maričić iz 2016. godine, da može, rekao petnaestogišnjem Vladi koji počinje da se bavi muzikom?

- U odnosu na osamdesete godine, naša planeta se potpuno promenila i mi više ne živimo čak ni u sličnom okruženju. Koliko god da neko misli da se neke stvar baš i nisu promenile, nove tehnologije su potpuno imenile svet u kome živimo. Ovo se posebno odnosi na svet muzike, koji je meni najvažniji. Nažalost, ne mogu da zaključim da su sve promene poboljšale okruženje u kome živimo i radimo. Internet je život ljudima veoma promenio, učinio mnoge stvari dostupnijim, ali je muziku nažalost obezvredio. Naizgled primamljiva dostupnost muzike je u krajnjoj liniji veoma naškodila samim muzičkim autorima, ali i publici. Danas imamo neobičnu situaciju da autori ulažu svoja sredstva u izradu muzičkih snimaka za koje kasnije teško ili nikako ne dobiju naknadu. Zamislite stolara koji mesec dana pravi kauč i na kraju neko dodje i odnese ga bez naknade, a da većina smatra da je to manje-više u redu. No i pored ove obeshrabrujuće okolnosti, ja sam nastavio da stvaram i postepeno sam stvarao ugled kako u svojoj branši, tako i kod publike. Danas za sobom imam devet izdatih albuma od kojih je većina u pravcu eklektičnih spojeva džeza i tradicionalne balkanske - srpske muzike. Pošto sam zadovoljan svojim učinkom, mlađem sebi ne bih davao nikakve posebne savete osim jednog – ’samo polako i bez žurbe’.

Od početka karijere sarađivali ste sa mnogim domaćim i stranim talentovanim muzičarima sa džez scene. Saradnja sa kojim kolegama je bila od najvećeg značaja za Vaš autorski rad, u smislu inspiracije, razmene kreativne energije i ideja?

-Iako sam saradjivao sa mnogim muzičarima, želeo bih da istaknem neke od kojih sam mnogo naučio, ne samo o muzici, već i o etici posla kojim se bavimo, kao i o načinu na koji se ophodimo prema svetu i pojavama. Prvo sam zahvalan Lazaru Tošiću, našem uvaženom džez bubnjaru i dugogodišnjem članu big benda RTS, kao i našeg nekada najpoznatijeg džez orkestra „Sekstet Gut-Marković“. On je 1987. godine uočio mene kao mladog džez pijanistu i pozvao me da sviram sa njim u njegovom novoformiranom orkestru koji se zvao „Kvintet Lazara Tošića“. Tu sam dobio priliku da pored njega sarađujem i sa jednim od naših najboljih trubača, Gocetom Dimitrovskim. Tako sam polako postajao sve uočljiviji na džez sceni. Osim njega, pomenuo bih i Jovana Maljokovića, koji mi je mnogo pomogao da se ponovo uključim u rad nakon mog višegodišnjeg odsustva. Tu je naravno i Miša Blam koji je uvek imao poverenja u mene iako sam u to vreme bio mlad i neiskusan. Bubnjar Miroslav Karlović - Karlo je takodje jedan od ljudi koji su mi mnogo pomogli u shvatanju džez muzike, a posebno u shvatanju ritmičkih nijansi kojima džez toliko obiluje. Pored domaćih, pomenuo bih i basistu i kompozitora Rikarda Santosa sa kojim sam saradjivao u Londonu, kao i Sintiju Aterbah, američku džez pevačicu sa kojom sam kratko saradjivao, ali čak i to mi je veoma pomoglo u shvatanju džez muzike. Na kraju bih pomenuo drugove sa kojima i dalje radim, a koji su mi mnogo pomogli da muzika koju komponujem i izvodim na kraju bude onakva kakva bih želeo da bude. Na prvom mestu tu je Bata Božanić, naš najpoznatiji basista i kompozitor, zatim Petar Radmilović, bubnjar big benda RTS, Dušan Ivanišević, bubnjar i dugogodišnji umetnički direktor Pančevačkog džez festivala, kao i Lazaro Del Toro Vega, perkusionista sa Kube koji živi i radi u Beogradu. Naravno, tu su i druge kolege i prijatelji koje ne bih posebno pominjao da se neki od njih ne bi naljutili.

Ovogodišnji Beogradski džez festival se održava pod sloganom „Planeta džez“ – kako komentarišete mesto džeza u 21. veku na globalnoj muzičkoj sceni? Kako vidite sopstvno mesto unutar globalne muzičke scene, budući da Vaša muzika spaja uticaje tradicija sa različitih meridijana?

-Džez muzika danas predstavlja, sa jedne strane, najetabliraniji muzički pravac pored klasične muzike, a sa druge strane, svetski globalizam nema gotovo nikakavog uticaja na džez scenu jer, suprotno onome što neupućeni misle, domaći džez muzičari uglavnom nisu u mogućnosti da putuju i sviraju na interncionalnim festivalima, osim onih najuspešnijih koji imaju ’jake’ ugovore sa velikim svetskim izdavačima. Zato smo svedoci da na najprestižnijim svetskim džez festivalima češće nastupa Goran Bregović sa svojim orkestrom nego bilo koji džez muzičar sa Balkana. Međutim, bili smo svedoci kako je Herbie Hancock bio voditelj muzičkog programa povodom proslave svetskog dana džeza ove godine u Beloj kući, gde je nekoliko puta imao priliku da se rukuje i zagrli sa predsednikom SAD Obamom. Pored njega tu je bio i Chick Corea i mnogi drugi. To je jasan signal da su najpoznatiji džez muzičari veoma bliski sa svetksim establišmentom i samim tim i veoma priznati. Mislim da je to bio jasan signal da je džez muzika danas jasan put ka nekom vrhu civilizacijskog razvoja jer je to jedina vrsta muzike, pored klasične muzike, za koju je potrebno visoko muzičko obrazovanje. Stoga je svako ulaganje u razvoj džez muzike i džez festivala duboko opravdano i daje jasne rezultate.