Josipa Lisac: Ako je većina išla levo, ja sam skretala desno

Josipa Lisac, legendarna umetnica, muzička regionalna zvezda iz Zagreba, u godini kada obeležava 50 godina muzičke karijere, dolazi u Beograd gde 14. februara ima koncert u Sava centru.

Uoči koncerta u intervjuu za RSE govori o svom životnom principu– biti svoja, biti drugačija, imati hrabrost da se krene drugim putem, uprkos porugama koje su je povremeno pratile, ali ohrabrena onima koji su je sledili i podržavali.

Uprkos želji mnogih: Zašto serija “Jagode u grlu” ne može da ima nastavak?

Ona kaže da je bilo jako teško u 90-im godinama kada su bile prekinute sve komunikacije na prostoru bivše države, osim zaglušujućih ratnih. Na pitanje zašto nema zabeležene ni jedne njene političke izjave, odgovara da sve što ima da kaže, kaže kroz muziku. Ne otkriva kako će izgledati koncert, samo obećava mnogo emocija i pesme koje su postale evegrin.

- Prvi sam imala koncert u Beogradu 1967. godine u Domu omladine. Imala sam 17 godina. Nikola Nešković i Višnja Marjanović obilazili su Zagreb, bili su na Internacionalnom festivalu studentskih kazališta, na kome sam prvi put pevala sa grupom O' Hara. Na repertoaru sam imala samo pet pesama. Došli smo kao mlada grupa, mlade nade. To je meni fantastično. To je kao san. Odmah na početku su bili strašni uspesi. Onda je nastalo ono, što zapravo nastaje u karijeri – kako smestiti sebe, gde smestiti sebe, kako biti drugačiji, kako biti poseban. Uopšte ne znam koliko puta smo se Beograd i ja susreli. Od 1967. godine do 2017. godine je prošlo 50 godina - rekla je Josipa Lisac u intervjuu koji je preneo Blic.

Mija Farou: Od porodičnih tragedija do skandala

Na pitanje da li je bilo teško ostati sve vreme svoja i nijednog trenutka ne pokleknuti pred onim što je trend i komercijala ona odgovara:

- Najteže što može biti je upravo opstati. Šta sve treba raditi? Kada se sada okrenem, onda znam da mi je bilo jako teško. Sve vreme je postojala misao vodilja, entuzijazam, ideali. Osim toga, postojali su ljudi koji su u međuvremenu to prepoznali, koji su to zavoleli. Oni vam daju podsticaj i oni vam daju snagu. Nisam ih brojala. Kao što ne znam koliko sam imala koncerata, koliko imam albuma, ploča. U krajnjoj liniji, ne znam koliko ljudi mene prati ili je pratilo pre 20, 30, 40 godina, ali su me pratili. Znači, slično smo razmišljali. Kažem da su to moji istomišljenici. To je bilo divno. To je snaga, to je moć. Enormna. Nisam sama.

Josipa Lisac govorila je i o svojoj borbi za pravo da se bude drugačiji, koja je trajala od samog početka njene karijere.

- Peca Popović (rock kritičar) je 1973. godine slatko rekao za "Dnevnik jedne ljubavi": "To je bio četvrti album, a prvi ženski. Znači, tri muška albuma, tri albuma su napravili muškarci. Četvrti album je bio ženski". Možda je to bio sticaj okolnosti i što su iza mene bili predivni muškarci. Jedan od njih je najlepše i najdivnije stvorenje na svetu, Karlo Metikoš, muškarac koji je želeo svu svoju snagu, svu svoju brigu, sve svoje stremljenje ka lepom i dobrom predati meni. I predao je meni - istakla je ona.

Ako je većina išla levo, ja sam htela da skrenem desno

Umetnica je naglasila da i danas postoje problemi u pravu da se bude drugačiji.

- Da li je to večiti problem, da li je to zapravo večita tema? Oduvek to postoji. Očito smo različiti svi. Ne razmišljamo slično, a kamoli isto. Krenula bih malo dublje. Da li je to zapravo problem, večita introspekcija, koja se ne pravi dovoljno? Uvek bežiš ka drugom, upireš prstom u druge, drugi ti je kriv, drugi ti ne valja, a zapravo pritom uopšte ne znaš ko si ti. Pouka bi trebala biti jedna edukativna mera – hajde, ti upoznaj sebe, jesi li možda i ti drugačiji, ili nisi, ili se bojiš biti, ili zapravo uopšte ne znaš ko si? A protiv ovih kojih jesi, ti si im zapravo vrlo sličan, samo to uopšte ne vidiš? To sve ide iz jednog večitog neznanja.

Možda je na početku bilo lepo da budem drugačija. Ako sam videla da toliko mnogo ljudi ide istim putem i odjednom većina njih, skrene levo, htela sam skrenuti desno, da vidim kako je tamo, jer tamo nema nikoga. Neki darovi su nam dati – hrabrost, odvažnost. Neko izuzetno igra na sigurno, boji se promena, boji se rizikovanja. A zamislite, život je rizik! Meni je to sve jako jednostavno - objasnila je umetnica.

Na podsećanje novinara da se Josipa pojavila pred festivalskom publikom u Splitu, davne 1970. godine, u crnoj togi sa kapuljačom, a ne u nekoj haljinici, ni u dugoj svilenoj toaleti, kao i da se od tada se pojavljuje i okovana u metal, i sa najfantastičnijom garderobom, sa umetničkim instalacijama na glavi i pitanje da li je u suštini buntovnica, ona kaže da verovatno jeste.

- To, što ne želim da idem tamo gde i svi, verovatno je to bunt. Pitam se – zašto idu svi tamo? Imam svoj život, imam svoj odabir, trebalo bih da budem vlasnica sebe. Želim izabrati, želim napraviti tako, po svome. Nisam opterećena drugima. Razmišljala sam isto tako o sebi. Možda je to taj famozni odgovor – razmišljati o sebi. Što hoću? Tu je puno misli. Puno radim, puno mislim, pritom realiziram, razmišljam, sanjarim, trudim se. Neko na mom mestu bi možda uradio drugačije. Postoje ljudi koji slično misle, kao i ja. To je divno. Ne da sam predvodnik, nego sam naprosto u takvoj poziciji. Bavim se muzikom, javna sam osoba, mogu nešto novo, drugačije doneti. Moram smisliti, moram razmisliti, moram se potruditi da donesem nešto drugo. Mislim da je i to rad. Ne mogu urušiti svoje ideale.

Jednom prilikom su me komunikolozi objasnili da pobuđujem i pozitivna i negativna razmišljanja, isto tako i dojam. Rekla sam da mene ljudi vole, pa me i mrze. Pitala sam ih zašto onda niste pozvali neku drugu osobu koju svi vole. Vrlo brzo su odgovorili da su takvi prosečni - kaže Josipa,a prenos "Blic".

Nisam prosečna

Usledilo je pitanje "Da li su prosečne ove klonirane lepotice – duga, po mogućnosti plava kosa, napumpane usne i grudi, što dublji šlicevi, dekoltei?".

- Prosečnost znači da zadovoljavaš masovnost, upravo to što ste vi sada nabrojali. To se mene ne tiče. To je, možda, nekakav nepisani recept, ali se ponavlja. To je prosečnost. Dakle, nisam prosečna.

Josipa Lisac jedinstvena je i po tome što je ostala verna svojoj jedinoj ljubavi, Karlu Metikošu.

- Mi smo imali svoj svet. Nas dvoje smo krojili naš svet i ja ga sada naprosto sama pronosim i kroz to prolazim. Borim se, život je borba i traži borce. Lepo je kada neko nosi povjerenje, odanost i lojalnost. Za mene su to sve vrline - kaže ona.

Na beogradski koncert 14. februara dolazi, kako kaže, sa erupcijom emocija. Priznaje da nema goste ni prateće vokale, kao ni velike produkcije. Kaže i da će biti mnogo evergrin pesama, a na pitanje kojom numerom će otvoriti beogradski koncert odgovara: "Prepustimo se malo iznenađenju.