Ispovest jedne mame: Srce bih dala za svoje dete, ali sam shvatila da i svom srcu moram da pružim što mu je potrebno jer ono pre svega treba meni!

Od trenutka kada sam prvi put u rukama držala svog sina, nisam razmišljala o tome kako će od tada izgledati moj život, već samo njegov. Sva energija koju imam, sve ideje, zamisli i planovi dobili su novog glavnog lika – moje dete. Bol, umor, nesanica, sve to nije bilo važno jer je važan samo on – za mene ima vremena da se odmorim, naspavam, najedem. Mislila sam, povešću računa o sebi kada on malo poraste.

Sigurna sam da mnoge mame upravo ovako razmišljaju, ali da li nas to čini dobrim majkama? Godine su prolazile i kada sam shvatila da moje strpljenje više gotovo da ne postoji, da često vičem, izbegavam prijatelje, posustajem na poslu, da se stres gomila na svakom koraku čineći da i zbog najmanje sitnice plačem, znala sam da je vreme za promene. Najviše me je osvestio trenutak kada me je dete, dok sam kao robot sklanjala igračke po kući, pitalo: „Mama, zašto si stalno ljuta? Zašto se ne smeješ? Gde sam sada pogrešio?“. Iznenađena i zatečena pitanjima, spremna da kažem „nije mama ljuta, zašto to misliš?“ prvo sam se pogledala u ogledalo ispred kog sam se u tom trenutku našla i shvatila da sam tmurna, da mi je lice konstantno u tom namrštenom grču i da je on u pravu. Shvatila sam da sve što žrtvujem ne daje rezultate koje želim i da pravim grešku koja može imati strahovite posledice. Zagrlila sam ga, rekla da ga volim najviše na svetu i da je mama samo umorna, a onda otišla da isplačem sve suze koje sam tog dana mogla isplakati. U trenutku tišine, već očajna zbog toga što ne znam kako dalje, čula sam samo otkucaje. Čula sam svoje srce koje bih dala za svoje dete, odmah i bez razmišljanja, ali sam shvatila da njemu ne treba srce, njemu sam potrebna ja. Zdrava, nasmejana, spremna da ga pratim u svakoj novoj avanturi kroz koju otkriva svet, da ga utešim kada mu je teško i podignem svaki put kada padne. Da bih mogla da pratim njega, odlučila sam da je vreme da počnem da pratim kuda me srce vodi.

Pročitala sam sjajan tekst koji je opisivao sve što sam osećala: konstantan umor, razdražljivost, nedostatak strpljenja, grčeve u mišićima, probleme sa spavanjem, a svemu tome uzrok može biti nedostatak magnezijuma. Uz to, magnezijum je mineral koji je potreban srcu i odlučila sam da svakoga dana svom poklanjam onoliko magnezijuma koliko mu je potrebno da svi zajedno budemo srećni – moje srce, moje dete i ja. Počela sam od ishrane i sećam se koliko me je ispunila energijom i entuzijazmom prva obrok salata koju je i moj dečak radoznalo probao i podelio sa mnom. Smejali smo se kada je pregrizao semenku limuna koja se slučajno našla u dresingu i napravio grimasu. Ali, video je da se mama smeje i taj osećaj je pobedio gorak ukus koji mu nije prijao.

Uvek radije biram sve što je prirodno i zato sam od drugarice „ukrala“ recept za unošenje magnezijuma kroz Mg Mivela vodu u kojoj se nalazi u prirodnom obliku i koji naš organizam može efikasno da koristi. Srce na svakoj flašici koju uvek imam sa sobom me podseća da sam svom dala dodatnu energiju da s osmehom izdržimo sve. Inače pijem dosta vode, a sada kroz jedan litar Mg Mivele, uz vodu, čitav moj organizam, zajedno sa mojim srcem, dobija dnevnu dozu magnezijuma iz prirodnog izvora koja mi je potrebna da budem najbolja mama na svetu.

Više ne preskačem šetnje sa prijateljicama, niti epizode svoje omiljene serije i našla sam prostora da, barem na nekoliko minuta, budem sama sa sobom i kažem „bravo, uspela si, ovo je još jedan nasmejan dan“.

Sada mama pusti muziku i pleše po kući dok skuplja iste one igračke koje su i dalje razbacane svuda. Neretko mi se pridruži u plesu i svakim svojim pokretom ili opaskom da mama ne ume toliko lepo da igra kao on, moje srce dobija i ono najvažnije u životu – ljubav.