Azedin Alaja: Najbolje čuvana modna tajna Pariza

Tuniski dizajner čije uske haljine nose najslavnije svetske dame, a koji je karijeru počeo šijući kopije modela Diora i Balmena, umro je u Parizu u 77, a možda i u 82. godini - ostaće nejasno jer je lagao za datum sopstvenog rođenja, a jednom je čak izjavio da ga je rodila švedska manekenka

Tačan datum smrti slavnog dizajnera Azedina Alaje nije sporan: 18. novembar 2017. Ono što je teško utvrditi, i što možda nikad i neće biti pouzdano poznato, jeste datum njegovog rođenja. Čak i godina. A razlog je krajnje bizaran: Azedin je lagao i neprestano obmanjivao novinare tim podatkom, pominjao je 1939. godinu, pa 1940... čak i 1935. Bila je to njegova mala igra, uživao je u njoj, i to je verovatno bila jedina laž u celom njegovom životu. Sve što je uradio bilo je stvarno, proverljivo, čak i opipljivo. To mogu potvrditi brojne slavne dame širom sveta koje su nosile, i još uvek to čine, njegove haljine i cipele.

- Tužan dan 18. novembar. Počivaj u miru Azedine Alaja. Svet je danas mnogo ružnije mesto bez tebe. Bio si istinski majstor, i moja najveća inspiracija - napisala je na svom instagram profilu britanska modna dizajnerka Viktorija Bekam.

- Alaja je bio istinski vizionar. Izvanredna ličnosti, i mnogo će nam nedostajati. Najviše onima koji su ga poznavali i voleli, ali i svim ženama širom sveta koje su nosile njegovu odeću - izjavio je Edvard Eninful, urednik magazina Vogue.

“Kralj pripijenosti”, tako nazvan zbog kroja svojih haljina koje su žene pretvarale u hodajuće skulpture, najkomotnije se osećao u jednostavnoj crnoj kineskoj pidžami, i nju je skoro uvek imao na sebi. A obukao je Mišel Obama, Rijanu, Karlu Bruni, Naomi Kembel, Irinu Šajk, Grejs Džons, Ledi Gagu, Kim Kardašijan, Marion Kotijar, Madonu, Gvinet Paltrou...

Malo ko je u godinama pred Drugi svetski rat u Tunisu tipovao da će dečak po imenu Azedin postati svetska senzacija. Otac mu je bio seljak, gajio je pšenicu i izdržavao celu porodicu - suprugu, blizance Azedina i njegovu sestru Hafidu, i najmlađu kćerku. Porodica Alaja živela je skromno na obodu glavnog grada Tunisa, i svi su od malih nogu nešto radili. Ta sudbina nije zaobišla ni Azedina.

- Pomagao sam u kući madam Pino, babice koja je pomogla da se rode sva deca u mojoj porodici - sećao se Alaja mnogo kasnije. - Rekao sam joj da volim da crtam, a ona mi je dala knjige koje je imala. Bile su to brošure sa nekih izložbi, tako da je moja prva knjiga bila o Pikasu.

Posle izvesnog vremena talentovanog Azedina babica Pino je upisala na studije vajarstva u Školu lepih umetnosti u Tunisu.

- Protiv očeve volje - dodao je on.

A da bi zaradio za džeparac, pronašla mu je posao u jednoj maloj šnajderskoj radionici.

- Gazdi je trebao neko ko će završavati haljine koje je šio. Moja sestra bliznakinja Hafida je naučila krojenje od naše bake, a pronašla je i neku knjigu o tome. Bilo je to moje prvo iskustvo sa svetom mode. Dok sam radio u tom šnajderaju, postao sam ozbiljniji, nisam više bio dečak. U blizini je bila palata, divna kuća u kojoj su živele dve prelepe devojke koje su se često sunčale na balkonu. Primetile su me da ulazim i izlazim iz radnje noseći kartonske šnitove za krojenje, i jednog dana su me pozvale da posle škole dođem kod njih u kuću. Bila je noć...

A u toj noći nije se dogodilo ništa što bi svako odmah pomislio. Ne, devojke su na sebi imale haljine Kristijana Diora i Balmena, i bio im je potreban neko ko će sašiti kopije. Odabrale su mladog Azedina Alaju.

Iz Tunisa, kao i iz susednog Alžira, svi putevi u godinama posle Drugog svetskog rata vodili su u Francusku. Ni Alaja nije bio izuzetak, samo, za razliku od svojih sunarodnika, nije ostao da radi u luci u Marselju, niti se priključio nekoj od bandi mladih džeparoša. Otišao je 1957. u Pariz i sa znanjem šivenja kopija Diorovih haljina zaposlio se kao šnajder upravo u toj modnoj kući. Radio je punih - pet dana. Dobio je otkaz čim su gazde ustanovile da nema uredne papire, a nisu želeli da ga zaposle “na crno”.

Od nečeg je trebalo živeti, pa se omaleni Tunišanin (159 centimetara) zaposlio kao muška sobarica za stan i hranu kod kontese Nikol de Bležije. Ubrzo je ponovo pronašao posao, ovaj put kao šnajder u ateljeu Diorovog velikog konkurenta Gija Laroša. Tu je proveo dve godine, pročulo se da je dobar pa ga je zaposlio još jedan modni magnat - Tjeri Migler. Plata je bila mala zbog čega je dodatne pare zarađivao kreirajući i šijući odeću za decu kontese De Bležije. Usput ih je i čuvao. A kako je kontesa imala bliske prijatelje, preporučila je Azedina spisateljici Luiz de Vilmoren i Mariji Eleni de Rotšild iz najbogatije bankarske porodice tog vremena. Takođe, i tada popularnoj glumici Arleti.

Bogata klijentela ljubomorno je krila malog Tunišanina kako ga ne bi preotele neke druge dame, bila je to najbolje čuvana tajna Pariza tog vremena. Sve do 1979, kad je Alaja zaradio dovoljno para da se mane bebisitinga i spremanja soba i otvorio svoj prvi modni atelje u Parizu. Na otvaranje je došla Marija Elena de Rotšild i dovela svoju dobru prijateljicu iz Holivuda - Gretu Grabo. Dovoljno da se u celom gradu pročuje da se događa nešto novo i uzbudljivo.

Posao je krenuo odlično, pa je godinu dana kasnije Alaja prešao u elitnu četvrt Mare i tamo preselio atelje. Tu je 1980. prikazao svoju prvu “ready-to-wear” kolekciju, koja je bila tema sledećih nekoliko meseci u francuskoj prestonici. Naglašena erotika na kožnim modelima bila je apsolutni hit. Alajine haljine pratile su liniju tela, naglašavale je, što je bilo nešto novo u ranim osamdesetim. Naveliko se govorilo da je slavna Koko Šanel dobila naslednika.

- Naspram Pola Poarea, Koko Šanel izgleda kao obična šnajderka - rekao je tada Azedin i uzburkao parisku javnost.

Ko je taj Pol Poare? Umro je 1944. kao kelner u okupiranom Parizu, a početkom 20. veka bio je začetnik svega modernog i avangardnog u modi. Njegova modna revolucija počela je odbacivanjem korseta kao obaveznog ženskog odevnog predmeta. Poare nije prihvatao ništa drugo osim vere u sopstveni ukus, a žene su ga slepo pratile. Brzo je postao slavan i okružio se najznačajnijim umetnicima tog vremena u Parizu: fotografom Menom Rejom, scenografom Erteom i kreatorom Marijanom Fortunijem. Za glumicu Saru Bernar isključivo on je kreirao haljine, a među klijentima je imao i slavnu balerinu Isidoru Dankan, glumicu Džozefinu Beker i umetničku mecenu Pegi Gugenhajm. Ostao je zapamćen i po organizaciji jednog od najvećih modnih balova u istoriji, 1911. u Parizu, pod nazivom “1002. noć”. Pol je došao obučen kao biblijski kralj Nabukodonosor u kočiji koju je vuklo 100 devojaka odevenih u njegove kreacije. Bili su to prvi supermodeli, preteča danas poznatih. Ipak, Poare je ušao u istoriju po nečem drugom: on je prvi kreator koji je održao modnu reviju, a lansirao je i prvi dizajnerski parfem, decenijama pre Chanela 5.

Kakav je vizionar bio Pol Poare, takav isti vizionar je bio i Azedin Alaja. Nikad nije učestvovao na nedeljama mode, organizovao je modne revije u svom ateljeu, ali - onda kad je on to hteo. I kad je mogao. Jednom, 1992, bilo je najavljeno da će predstaviti svoju novu kolekciju, i stotine zvanica okupilo se u skučenom prostoru u Mareu. Čekali su satima, dok je Alaja za to vreme polako završavao svoje haljine.

- Kad je kolekcija gotova, spremna je za prikazivanje - smireno je govorio organizatorima koji su ga uspaničeno požurivali.

Početkom osamdesetih bio je popularan u Francuskoj, ali pravo tržište i tada je bila Amerika. I onda se, 1980, zbilo nešto sudbinsko: francuska dizajnerka enterijera Andre Putman šetala je njujorškom Medison avenijom u jednom Alajinom kožnom mantilu. Primetio ju je i zaustavio menadžer prodaje luksuzne robne kuće Bergdorf Goldman i upitao šta je to na njoj. Sve što je sledilo tipična je američka priča, a završila se revijama i prodajom Azedinovih modela u Njujorku i Los Anđelesu. On je u ta dva grada 1988. otvorio sopstvene butike, kritika ga je prozvala “kraljem pripijenosti”, a njegove uske modele nosile su Grejs Džons, Tina Tarner, Rakel Velč, Dženet Džekson, Brigit Nilsen, Stefani Sejmur, Šakira, Franka Socani...

Sve je izgledalo kao u bajci do 1992, kad je umrla Azedinova sestra bliznakinja Hafida. On je potom na nekoliko godina nestao sa modne scene, živeo je povučeno uz svog partnera, slikara Kristofa fon Vejhea. Ovaj Nemac, rođen 1937. u Haleu, diplomirao je umetnost u Parizu, a proslavio se slikama na kojima je bilo nalepljeno perje. U društvu Alaje i Vejhea često je bio i njihov dugogodišnji prijatelj Džulijan Šnabel, američki filmadžija i otac Vita Šnabela, bivšeg dečka Hajdi Klum. Džulijan je čak dizajnirao nameštaj i naslikao nekoliko ulja za Alajin butik u Parizu.

Tuniski dizajner je u kvartu Mare kupio celu zgradu u kojoj se nalazio njegov atelje i pretvorio je u multimedijalni prostor. Tu su bili hotel od tri apartmana, knjižara i galerija, ali centralni deo činila je velika kuhinja u kojoj je Alaja priređivao zabave. Stalna gošća je bila Karla Socani, vlasnica uticajnog milanskog butika 10 Corso Como, kao i Karin Roatfel, urednica francuskog izdanja magazina Vogue. Azedin je spremao jela zvanicama, ali u toj kuhinji se kuvalo i nešto više.

- Tu se menjala celokupna modna koncepcija - rekao je Nikolas Geskije, umetnički direktor kuće Louis Vuitton. - Mislio sam da je moda samo ukrašavanje, ali družeći se sa Alajom, pre svega u njegovoj kuhinji, shvatio sam da je moda pre svega konstrukcija i arhitektura - dodao je.

Alaja se zvanično penzionisao 1992, posle smrti sestre, ali je nastavio da radi. I dalje je ignorisao velike modne događaje, kao i najveća imena iz sveta mode. Nije mu bio problem da za Anu Vintur, urednicu američkog Voguea, izjavi da je osoba bez ukusa, niti da za pop ikonu Šer kreira čuveni kožni kostim za njenu svetsku turneju 1995. Divio se Koko Šanel, ali nije imao nikakvo mišljenje o kreativnom direktoru tog modnog brenda Karlu Lagerfeldu:

- Taj nikad nije uzeo makaze u ruke. To ne znači da nije vredan, ali on je deo jednog drugog sistema. Jednog dana se slika, drugog radi reklame za koka-kolu. Nas dvojica ne radimo isti posao. Ja bih radije umro nego da vidim svoje ime na reklami za automobile.

Pored Vejhea, sa Alajom su živeli i njegovi ljubimci. Tri psa, uključujući jednog bernardinca, i osam mačaka. Poslednjih godina radio je nesmanjenim tempom, a podjednaku energiju trošio je i na smišljanje laži o svom poreklu. Nikad nije dvaput rekao isti datum rođenja, a jednoj novinarki je “priznao” da mu je majka bila švedska manekenka. Najgore je što je novinarka to i objavila.

Od 2001. nije predstavljao nove kolekcije, čak ni u svom šourumu, samo je radio modele po porudžbini. Zato je ceo svet iznenadio pre nekoliko meseci, u julu ove godine, kad je prikazao svoju novu “couture” liniju. Kreacije je nosila njegova velika prijateljica, penzionisana manekenka Naomi Kembel, koja je često umela da kaže:

- Alaja je moj otac.

Umro je od srčanog udara, saopštili su njegovi prijatelji, u stanu u Parizu. Ostale su njegove haljine i drugi delovi garderobe, koji će se još godinama nositi i svakako dobijati na vrednosti. A ostala je zapamćena i izjava malog Tunišanina koji je jedno vreme bio najčuvanija modna tajna, a potom postao autentična ikona 20. i 21. veka:

- Oblačim ženu direktno na njenom telu, po intuiciji.

Imao je sjajnu intuiciju, iako nikad nijednu ženu nije imao. Uvek je između njega i svake žene bila - njegova haljina.