Davor Štefanek: Ljubav prema rvanju je bila jača od mojih zdravstvenih problema

Uprkos zdravstvenim problemima sa vidom i epilepsijom, olimpijski šampion u rvanju Davor Šrefanek uspeo je da ostvari svoje snove, a osim majke Đerđike, oca Damira i brata Danijela, njegova najveća podrška su drugovi iz nacionalnog tima Srbije i supruga Dolores.

Marko Simonović o prvim danima roditeljstva: Majkama je uvek lakše

Čitava familija Štefanek je rvačka zahvaljujući Davorovom deda-ujaku Mirku Vebneru iz Bajmoka, koji je “zarazio” čitavu porodicu. Kad je brat Danijel počeo da trenira, krenuo je i mali Davor. Imao je samo četiri godine, ali se oduševio i nije više hteo da izađe iz sale. Ljubav prema ovom sportu, ali i veliki rad doveli su mladog Subotičanina na svetski vrh. Svetski je šampion iz 2014. godine i najbolji sportista Srbije iste godine po izboru dnevnog lista Sport. Učesnik je Olimpijskih igara u Atini, 2004. i Pekingu, 2008. godine, osvajač bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Las Vegasu 2015. godine i zlatne medalje na Olimpijskim igrama 2016. u Rio de Žaneiru.

Davor je, uprkos zdravstvenim problemima, uspeo da postane evropski, svetski i olimpijski šampion. Za "Gloriju" otkriva da je kao dete imao teškoće s vidom.

- Brat Danijel svakodnevno me je vodio na vežbe u bolnicu, peške ili autobusom, pošto su roditelji radili. Kasnije sam otišao i na operaciju, ali, kao i svako dete, nisam želeo da nosim naočare kad je to bilo potrebno, pa mi je dioptrija porasla na plus tri, kolika je i sada. To mi uopšte ne smeta, čak mogu da vozim kola i borim se bez naočara.

Rio 2016 Olimpic games ????

Објава коју дели Davor Stefanek (@davorstefanek) дана 6. Мар 2017. у 1:48 PST

Drugo veliko iskušenje s kojim se suočio kao trinaestogodišnji dečak bila je epilepsija, ali zahvaljujući doktorki Stević nastavio je da trenira.

Marko Živić: Dođe trenutak kad te telo izda, kad uprkos želji nemaš snage

Објава коју дели Davor Stefanek (@davorstefanek) дана 18. Авг 2016. у 12:02 PDT

- Kad je ustanovljeno da imam epilepsiju, prva pomisao je bila da ću morati da odustanem od rvanja. Roditelji su shvatili da će biti problema, ali im je doktorka Stević sve lepo objasnila i zapitala se zbog čega ne bih mogao da nastavim, jer je to zapravo fizičko stanje u datom trenutku. Drago mi je što sam imao takvu doktorku koja je to prepoznala i odobrila mi da i dalje treniram. Poslednji napad dobio sam posle Olimpijskih igara u Pekingu, i to uoči polaska kući, u avionu. Zadržali su me tri-četiri dana u bolnici. Kad sam se probudio, bio sam zgranut, oko mene je bilo dvadeset doktora koji su nešto pričali, a ja nisam razumeo ni jednu jedinu reč. Ali, uprkos svemu, nastojim da živim normalno i da tome ne pridajem veliki značaj.