Kada je prošlog juna ostala bez oca, dramskog umetnika Dragana Mićalovića, koji je iznenada preminuo, mlada glumica morala je da krene na ubrzani kurs sazrevanja kako bi naučila da se nosi sa gubicima
Godinu posle smrti tate Dragana Mićalovića talentovana glumica Dragana Mićalović (27) još pokušava da pronađe način kako da se izbori sa velikom prazninom i bolom.
- Volim da se izolujem. Tada mogu da se ispraznim i da se posle toga osećam bolje. Imam svoje “ventile”, najčešće odem da prošetam, čitam knjigu, slušam muziku ili gledam film. Jedino kada sam sama mogu da sredim misli, jer u gužvi i društvu drugih ljudi to ne uspevam.
Da li je istina da bol zbog gubitka s vremenom postaje manja ili makar lakša?
- Ne. S vremenom valjda čovek nauči da živi s tim, tako barem kažu. Svako se snalazi kako mora, pa tako i ja.
Jeste li emotivna osoba?
- Kažu da su svi ljudi emotivni, samo je pitanje koliko. I koliko ko to pokazuje i ispoljava. Jesam emotivna, volim ljude, pa neke stvari umeju duboko da me pogode. Trenutno radim na tome da malo očvrsnem, da postanem jača, jer moram da odrastem i shvatim kako je ovaj svet realan i surov u pojedinim trenucima. I da nije strašno ukoliko se desi nešto loše, ali da u takvim situacijama niko drugi ne može da me zaštiti. Jedino ja to mogu da uradim.
Koliko je vaša starija sestra Sloboda bila uz vas i davala vam životne ali i glumačke savete?
- Davala mi je savete, naravno, ali bi se uvek ogradila da je to samo njen stav i pustila me da se sama snađem i borim. Mislim da je to najispravniji put. Iako mi to što se ne meša ponekad deluje teško, to je ipak najbolji način, jer se onda trudim da iz svega izvučem ono što je najbolje i najkorisnije za mene. Odluka je uvek na meni. To su nas i roditelji odmalena učili. Kad pogrešiš - sam si pogrešio i ne možeš nikog drugog da kriviš.
Trenutno glumite u novoj sezoni serije “Urgentni centar”. Kakve utiske nosite sa snimanja?
- Fenomenalne. Imam običaj da kažem da je to moja druga porodica. Tu naročito mislim na tehničku ekipu, kamermane, vozače, šminkerke, kostimografe. To su ljudi sa kojima radim već četvrti projekat, pre ovoga smo sarađivali na “Sinđelićima” i šou-programu “Tvoje lice zvuči poznato”. Pojedine moje kolege se šale pa im kada dođem kažu: “Evo stigao vam je penicilin”. Zato što su onda svi mirni i nasmejani. Oni rade zaista težak posao, šest dana u nedelji su aktivni, mi glumci dođemo i odemo, ali oni su tu od jutra do sutra.
Iako iza sebe imate određeno glumačko iskustvo, niste studirali glumu. Smatrate li da je to na neki način vaš nedostatak u odnosu na druge glumce?
- U poslednje vreme sve češće razmišljam o tome. Shvatila sam da ovaj posao nije običan hir, kako su u početku i moji roditelji mislili, a onda uvideli da je to moja najveća ljubav i da time želim da se bavim. Smatram da to što nisam studirala glumu predstavlja jednu vrsta hendikepa u odnosu na pojedine moje kolege. Imam iskustvo, možda čak i veće nego neki ljudi koji su završili akademiju, ali nedostaje mi znanja u oblasti teorije. Zato razmišljam da sledeće godine odem na prijemni. Da smirim svoju savest, a to je i velika želja moje porodice. Što da ne, lepo bi bilo da sutradan imam dve diplome. Sada sam diplomirani kulturolog, što je donekle vezano sa poslom kojim se bavim.
