Goca Tržan: Lena se Raši žali na mene

Pevačica Goca Tržan je ovih dana u žiži javnosti iz dva razloga: osim što je objavila novi singl pod nazivom "Lažna krila", u medijima se dosta pisalo o navodnoj prevari njenog supruga Raše i njenom "javnom oprostu". Ipak, Goca ne haje za natpise u novinama, posvećena je porodici i karijeri.

A kako uspeva da se organizuje i uskladi sve obaveze, Goca je za ispričala u intervjuu za magazin Gloria:

- Tako što sam majka, supruga, poslovna žena. Ali, iskreno, radije to pitanje postavljam drugarici koja radi u banci, ustaje ujutru u sedam, vodi decu u školu, vraća se u šest po podne, vidi decu na sat, potom pegla, kuva za sutradan, proverava da li su klinici uradili domaće... Jer, ja svoje vreme mogu da rasporedim i zaista bi bilo veoma glupo da pričam kako mi je tempo strašan, da mistifikujem svoj posao. Sve žene na ovom svetu koje stižu da se bave svojim poslom i decom su veliki junaci za mene.

Goca iz prvog braka sa Ivanom Marinkovićem ima ćerkicu Lenu. Oni koji je poznaju, kažu da je stroga majka, a pevačica to ne poriče.

- Ne ponekad, uvek sam stroga.

* A koji model vaspitanja smatrate dobrim, onaj koji je bio zastupljen kad ste vi bili dete, ili ovaj današnji kad su mame često i najbolje drugarice?

- Ne mogu ja da budem najbolja drugarica svom detetu, jer treba da joj budem autoritet, onaj ko je uči, daje primer šta valja, a šta ne. Prema tome, ako je učim da ne psuje, da ne bude agresivna prema drugoj deci, da vodi računa o ličnoj higijeni, moram i ja tako da radim. Zato sam stroga pre svega prema sebi, a onda i prema svojoj kćerki.

* U kom smislu?

- Neke granice se moraju poštovati. Nas dve možemo o svemu da pričamo i ona treba da ima apsolutno poverenje u mene, uvek ću joj pomoći, zaštititi je, ali i da bude svesna da neću tolerisati glupost, bezobrazluk, nevaspitanje i nepoštovanje, jer joj ni drugi to neće činiti. Spremam je za život, realan, normalan. Trudim se da je naučim da to što je moja kćerka nije nikakva privilegija. Naprotiv, vrlo često je otežavajuća okolnost. Važno je da zna da deca sa kojom se druži treba da je vole i poštuju, ili ne vole i ne podnose, zato što je ona Lena Marinković, a ne zbog toga što je moje dete.

* Pokazuje li Lena sklonosti prema nekom zanimanju?

- Za sada je zanimaju crtanje i pisanje, stalno nešto beleži u svojim sveščicama. Ima razvijenu maštu, a ono na čemu sam zahvalna Bogu i što me jako raduje jeste to što je još devojčica. Ne pući se, igra se i dalje s lutkama, vrlo je detinjasta. Želim da to traje što duže, jer ima vremena kad će biti devojka, kad će joj biti važno kako izgleda. Sad je bitno samo da je srećna i opuštena.

* Čime vas ona najčešće obraduje?

- Time što sedne pored mene, ušuška se u moj zagrljaj i kaže: “Mama, je l’ možemo nas dve sad malo da pričamo?” Ranije sam, baš kao i ostali roditelji, mislila da su problemi o kojima mi priča banalni, nisam je puštala da sve kaže, jer sam žurila da joj objasnim da to nije nešto strašno. Sada je gledam u oči i slušam. Morala sam da učim kako se to radi, a posebno me je trglo kad se Lena požalila Raši da je on jedini sluša, jer mama neće, nema vremena. To se promenilo, čak mi je rekla da sam se prilično popravila i da sad voli da priča sa mnom. I ma koliko da su sa aspekta odrasle osobe njeni problemi smešni, u njihovim godinama, kad se razvijaju, formiraju mišljenje o svemu što ih okružuje, za njih oni mogu da budu ogromni. Zato se trudim da im pristupim ozbiljno, da se ne smejem i ne banalizujem. Pokušavam da joj objasnim da sam ja kroz sve to davno prošla, da nisam sigurna da sam preterano vična da joj dam gotovo rešenje, da može da proba na jedan način, pa ako ne ide tako, nešto drugo, ali zaista je vrlo pažljivo slušam. Važno je da našu decu volimo onakvu kakva jesu i da ne očekujemo nešto od njih, jer upravo ta naša očekivanja ih upropaste.

* Na koji način kćerku obradujete, imate li neki vaš ritual?

- To se kod nas zove ženski dan. Lena bira šta ćemo da radimo: da idemo i kupimo nešto što joj treba za školu, pravimo figurice od plastelina ili kolače, jedemo kokice i gledamo crtaće ili idemo na trening. Ipak, najviše se radujemo kad spavamo zajedno. Tada Rašu izbacimo iz kreveta i on spava u Leninom.

* Pričali ste i o planovima za proširenje porodice. Ima li nešto novo?

- Nema. Mnogi novinari me pritiskaju i za to, kao da sam u najmanju ruku dužna da to ostvarim onda kada njima to odgovara. Naprosto, kada za to dođe trenutak, to će se i desiti.

* Šta biste voleli da dobijete u “sledećem izvlačenju”, sina ili još jednu kćerku?

- Dečaka. Zato što imam brata i znam da nije loše imati i muško dete. Ali, sa aspekta osobe koja se svega nagledala u životu i bila na raznim humanitarnim akcijama, samo neka je živo i zdravo.