Irina Dečermić i Goran Šušljik - Intimni dnevnik bučne porodice

Bračni par umetnika, Irina Dečermić (51) i Goran Šušljik (47) roditelji su kakve bi poželelo svako dete. Puni ljubavi, razumevanja i strpljenja, svoje dečake, osmoipogodišnjeg Đorđa i petogodišnjeg Dušana, ne vaspitavaju po modelu kazne i nagrade. Probali su oni i to, ali su ubrzo shvatili da kod njihovih mališana takav sistem ne prolazi. Zato poznata pijanistkinja, kompozitorka i glumica i njen suprug, glumac, reditelj i producent, čvrsto veruju da je najvažnije biti spontan.

- U ovom vremenu najveći je uspeh ostati prirodan, vratiti se onome što i jeste oduvek bio zadatak - znati biti roditelj. Jer, zasuti smo gomilama informacija koje naizgled treba da pomognu savremenim mamama i tatama. Verujem da je to hrpa nepotrebnih znanja koja nas, u stvari, udaljava od onog što je suština, a to su ljubav i briga. Naravno, u ovom vremenu, u kome vremena nema, najvažnije je da upravo njega nađeš - kaže Goran, koji osim što igra predstave u svojoj matičnoj kući, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ovih dana radi film “Južni vetar” sa Milošem Bikovićem u glavnoj ulozi i bavi se ekranizacijom “Korena” Dobrice Ćosića.

- Volim svoj posao, on je deo mene koliko i moja porodica. Ali tako sam se organizovao da porodica ne trpi. Zapravo, više nije pitanje koliko mi imamo vremena za decu, već koliko ti mali ljudi imaju vremena za nas. Rasuti su na razne aktivnosti, škola je zahtevna, tu su i sport i druge veštine. Meni je nekad najveći izazov kako da sinove razvezem svuda gde treba, jer Đole, osim što ide u drugi razred osnovne škole, trenira fudbal i pohađa časove klavira. To je već dovoljno da se ispuni jedno prosečno radno vreme. Dušan je još mali i nije na taj način aktivan kao Đorđe, ali i on postavlja svoje “zahteve”.

KREATIVNE RASPRAVE

Irina otkriva da su Goran i ona prijatelji sa svojom decom i da im je najvažnija komunikacija s mališanima.

- A to ponekad “povlači” njihovu neposlušnost, što ume i da mi zasmeta. Moram da uložim mnogo više energije u neku sitnicu za šta bi, na primer, mojoj mami trebalo pola sekunde. Onda se ona čudi što je to tako, jer takvih problema nije imala sa mojim bratom i sa mnom. Ja sam se pribojavala mame, iako ona nije primenjivala nikakve drastične metode vaspitavanja, ali sam se apriori plašila i trudila da uradim sve što su ona i otac očekivali od mene, odnosno, što se meni činilo da očekuju. Autoritet roditelja se podrazumevao, nisu morali da ga nameću, društvo je bilo tako koncipirano. Sad se to promenilo, dete je centar sveta u većini slučajeva. Mališani evoluiraju, nove generacije su objektivno drugačije od prethodnih, rađaju se sa stavom. U stvari, oni nameću autoritet, što je fascinantno. Vidim kako Đorđe, na primer, želi da ima podjednako autoriteta za sve teme kao i ja, mi se već raspravljamo kao da smo vršnjaci ili partneri.

Nije teško shvatiti da neko poput Irine, sa blagim i toplim pogledom i tihim i smirenim glasom, ne može da bude vrhovni autoritet za dečake. Oni se momentalno umire kad čuju tatin moćan i prodoran glas.

- Nisam ni svestan toga, to je jednostavno deo mene. Generalno smo dosta bučna porodica, temperamentni smo sve četvoro, iako to na prvi pogled ne deluje tako. Naša kuća vrvi od zvukova, ali, srećom, nemamo ni ispod ni iznad mnogo komšija kojima bismo smetali. Ovde se često sve trese, ali to je odraz nezaustavljivog života. Ne možeš sve da iskontrolišeš, ni u sebi, ni kod drugoga, i prosto se svakog dana prilagođavamo. To su i sukobi i ljubavi. Inače, Irina mi skrene pažnju kad nešto kažem ili uradim što je podseti na mog oca. Ima u tome i nečeg zanimljivog, na koji način primamo nešto od naših roditelja što posle, takođe nesvesno, prenosimo našoj deci. To je zanimljiva stvar za istraživanje.

Ako je nekad i mislio da se uputstva kako biti dobar otac mogu pronaći u stručnoj literaturi, otkad im je stigao Dušan, shvatio je da su to prazne priče.

- Sve zavisi od deteta. Njih dvojica ni na šta ne reaguju isto, što je začuđujuće. Tako da model koji mnogi najviše preporučuju, princip “kazne i nagrade”, kod njih ne funkcioniše. Naravno, mi pokušavamo da ga primenimo, a oni pokušavaju da ga izbegnu na svaki način.

DREMKA U ALBERT HOLU

Dok priča o razlikama između Đorđa i Dušana, na Irininom licu se smenjuju emocije, od ponosa, sreće do blage sete.

- Đorđe je izrazito društven. Dovoljno je da se jednom sa nekim vidi, poigra, već sledeći put spreman je da ode u goste kod njega, čak i da prespava. Otvoren je, ne krije emocije, dok je Dušan sušta suprotnost. Ali, takav je zbog problema sa sluhom, jer do godinu i pet meseci nije ništa čuo. Na porođaju su se desile komplikacije, rođen je sa šest i po meseci. Kao posledica svega oštećen mu je sluh.

Lekari su im objasnili koliko je nagluvost veliki problem, da deca zbog oštećenog sluha menjaju čak i prirodu. Dok su bebe, to im ne smeta, ali već posle godinu dana počnu da se zatvaraju.

- Jednostavno, nemaju komunikaciju sa spoljnim svetom, a znamo koliko je zvuk važan. On je od primarnog značaja za dete, kom su najbitniji majčin i očev glas. Dule to nije imao, sad uz pomoć aparata čuje i može da priča. Njega niko ne interesuje, dovoljni smo mu mi. Voli i svoju dadilju, vezan je za nju, viđa je svakodnevno pa je to i normalno. U početku mu se nije išlo u vrtić, sad je drugačije. Na testu koji su radili u obdaništu pokazao je natprosečnu inteligenciju. Poslednjih meseci primećujemo veliku promenu, pre je bio baš beba, sav “mekan”, a sad je već dečak. Sigurniji je u govoru, ponekad čak i naređuje drugarima. Kod njega sve mora da bude pod konac, ne podnosi da je nešto prljavo, ima izražen osećaj za estetiku.

Već odavno sinove vode sa sobom na posao, na koncerte klasične muzike i na predstave u pozorište. I onda se dešavaju simpatične anegdote.

- Dušan je još mali, ništa mu ne drži pažnju toliko dugo. Desilo mu se i da je prespavao ceo koncert u londonskom Albert holu. I Đorđe je bio tamo, samo što je on “hrabro” odgledao ceo nastup. A kad ih povedemo u pozorište, Dušana, uglavnom, zanima svetlo, pa se Goran i ja šalimo da nam je dete opsednuto sijalicama i osvetljenjem. Naglas komentariše reflektore, kako se gase i pale, uopšte ne gleda u pozornicu, to mu nije baš mnogo zanimljivo.

SLATKE MUKE

Irinu brine kako će usmeravati dečake kad budu malo veći.

- Primetila sam po komentarima da su Đorđe i njegovi drugari svesni šta koliko košta, on priča o limuzini, da će leteti prvom klasom u avionu, što mi nikad nismo pomenuli, i baš se pitam odakle njima ta konverzacija sa osam godina. Izgleda da se to civilizacijski deca “štancuju”. Mi smo imali sreće. Okruženje je bilo takvo da sam bila slobodno biće, niko me ništa nije pritiskao. Jedino sam želela da udovoljim svojim roditeljima, da se oni ponose mnome. Možda sam čak bila i opterećena time, iako oni uopše nisu insistirali na tome. To nije slučaj sa njima dvojicom, a kad se u retkim prilikama Đorđe potrudi i nešto uradi u tom smislu, hvalim ga do besvesti. Trudim se da ga mnogo više pohvaljujem nego kudim, a kad baš moram da ga kritikujem, isključivo se usmeravam na konkretno ponašanje. On još ne može to da shvati, misli da se obraćam njegovom biću generalno. I to nam je veliki problem.

Kao kćerka poznatog pozorišnog glumca Stojana Coleta Dečermića u detinjstvu je spoznala šta znači rasti pored slavnog roditelja. Njeni sinovi, tvrdi, nemaju takav problem, iako je ona jedna od najpoznatijih pijanistkinja, o kojoj se i te kako priča, posebno kad sa bivšim suprugom Žan-Markom Barom zaigra u Tolstojevoj “Krojcerovoj sonati”, koju je adaptirala i dramatizovala. Sa njim ovih dana priprema “Ljubav i smrt”.

- Moji dečaci nemaju potrebu da se “nose sa našom slavom”, jer sebe ne doživljavamo na taj način. Ni ja nisam bila opterećena popularnošću svog oca, moji drugovi iz škole nisu znali ko je on. Ali zato su padali u trans kad se pojavi kćerka fudbalera Dragoslava Šekulraca, inače moja baš dobra drugarica. Ko je Cole znali su neki roditelji i proefesori. Možda su mi neki nastavnici zbog njega za nijansu bili naklonjeniji. Danas je sve drugačije. U svakom smislu.

Savršen sklad u njihovom kvartetu zasad najčešće narušava borba za maminu pažnju. Ali, ni to nije nešto što bi roditeljima zadavalo veliku brigu.

- Ako sam sa jednim, drugi odmah hoće da bude pored mene, ukoliko sedim pored jednog, drugi se ugura. Kao mali lavići se bore da budu u centru pažnje. Ali, to su zaista slatke muke, najvažnije nam je da su obojica divni i dobri dečaci - zaključuje Irina.