Irina Ivić: Prošla sam pakao s nasilnikom

Novinarka i voditeljka Jutarnjeg programa i Kulturnog dnevnika RTS-a u potresnoj ispovesti za ‘Gloriju’ otkriva šta je sve preživela tokom trogodišnje veze s partnerom koji ju je na različite načine maltretirao, i ističe da se o problemu nasilja nad ženama ne sme pričati samo kad se dogode tragedije.

U želji da pomogne drugim devojkama i ženama koje se nalaze u sličnoj situaciji, zaštitno lice Jutarnjeg programa RTS-a Irina Ivić (35) odlučila je da javno govori o nasilju kojem je bila izložena tokom trogodišnje veze s emotivnim partnerom. Statistika je poražavajuća. S partnerskim nasiljem suočava se svaka treća žena. Među onima koje su doživele verbalno, emotivno i fizičko zlostavljanje nalaze se pripadnice lepšeg pola različitog uzrasta, obrazovanja, materijalnog statusa. Nasilje je postalo vladajući model ponašanja u našem društvu.

Svoje trumatično iskustvo Irina je podelila s čitaocima “Glorije”, uverena da će njen primer pomoći devojkama i ženama da se otrgnu iz kandži nasilnika i izađu iz začaranog kruga.

- Sve je počelo indirektnim pretnjama, i to veoma brzo, možda već posle mesec-dva veze. Postavljao mi je desetine pitanja: “Gde si bila? S kim si pričala? O čemu ste pričali?” Ispitivao me je o pravcu kretanja, mestima gde sam bila. U tom trenutku nisam pretpostavljala s kakvim čovekom se zabavljam. Tek posle mi je postalo jasno da su sva ta pitanja bila postavljena kako bi proverio gde sam išla, s kim sam se viđala. Mnogo kasnije, kad smo već po ko zna koji put raskinuli i kad se najzad nazirao definitivni kraj, rekao mi je: “Ja ne mogu da brinem 24 sata gde si ti”.

LJUBOMORA NA KVADRAT

Dani ljubavi su trajali kratko. Posle mesec i po počela je da uviđa da njen partner ima osobine psihotične osobe, da želi da kontroliše svaki njen korak, da je stalno stavlja na optuženičku klupu i propituje o svemu.

- I ja sam iznenađena zašto sam to toliko trpela. Zbog čega sam dozvolila da se sve to dogodi, da tri godine živim pod stalnim pritiskom, pod psihološkom presijom koja se teško može podneti. Te tri godine su mi bile najteže u životu. Sve sam zapostavila, nisam se viđala s prijateljima, kolegama. Jednom mi je napravio scenu kad smo krenuli zajedno negde na piće ili na večeru, ni ne sećam se više. Pitao me kao onako usput šta sam radila tog dana. Kad je čuo da sam se videla s prijateljicom iz Amerike, poludeo je. “Sa mnom nećeš nigde da ideš”, vikao je u kolima. Ćutala sam. “Vratiću te kući”, rekao je. Izašla sam iz auta i otišla kući. Često mi je zamerao zbog garderobe u kojoj sam odlazila na posao. “A obukla si belu košulju i pantalone. Spremaš se za nekog tamo”, komentarisao je kad bi me video na TV-u. Svaku takvu situaciju sam otpatila. Bilo je još tragova emocija, pa sam praštala. Bila je to ljubav, što se kaže, na prvi pogled. Prvi mesec je bio kao najlepša bajka. I zbog toga sam verovala da će se stvari promeniti nabolje.

Partnerov pritisak s vremenom nije jenjavao. Naprotiv, bio je sve intenzivniji.

- U početku se nisam raspravljala s njim. Ne volim svađe i uvek mi je bilo lakše da se povučem i sačekam da bura prođe, pa da tek onda trezveno razložimo problem. Kad je razgovor prelazio u svađu, okretala bih se i odlazila. I uvek vraćala. Zašto? Zato što psihoza brzo počinje da radi svoje, a psihičko nasilje je emotivna vrteška čija vožnja nema kraja. Manipilacije su bile vešto dozirane, od romantičnih izliva nežnosti do besnih ispada ljubomore, koji su uvek bili praćeni rečenicom: “Ti mene ne voliš”. U najboljim slučajevima sve se završavalo durenjem nasilnika i mojim umiljavanjem da bih dokazala ljubav, a zapravo sam time činila nove ustupke. Obično se radi o inteligentnim osobama. Za druge ljude on je bio fin, čak i zabavan, ali problem je nastajao uvek kad ostanemo sami. Bila sam izložena različitim vrstama pritisaka koji su prerasli u psihičko zlostavljanje. Smetalo mu je što idem u fitnes centar na individualne treninge, što se viđam s prijateljicama koje su same ili razvedene. Zbog njegovih pritisaka koji su trajali mesecima prestala sam da idem u teretanu i da se viđam s prijateljicama koje su slobodne, za koje je on govorio da će me iskvariti, da će pričati samo o mladićima i motivisati me na flert ili upoznavanje drugih muškaraca. Iza svega je stajao njegov ogroman nedostatak samopouzdanja.

EMOTIVNE RANE Iako je desetak puta raskidala i pokušavala da završi tu epizodu svog života, Irina se nasilniku uvek vraćala.

- Nije mu bilo lako sa mnom. Nisam odmah popuštala pred njegovim pokušajima da kontroliše moj život, moje kretanje, oblačenje, izbor prijatelja. Nisam se pravdala pred njegovim optužbama da lažem, nešto krijem, imam loše namere. Raskidala sam mnogo puta. Ne znam tačan broj. Slao je stotine poruka, zvao non-stop. Danima. Nedeljama. Uhodio me. Nije prihvatao da je to kraj. Osećala sam se ugroženo. Napravila sam grešku što nisam obavestila najbliže o tome šta mi se dešava. Nisam htela da ih opterećujem verujući da sam dovoljno snažna da se sama nosim s problemom. Nekoliko puta su situacije pretile da eskaliraju fizičkim nasiljem. Na svu sreću do toga nije došlo. Ja nisam imala modrice, ali emotivne rane bile su jednako teške i s njima je trebalo da se nosim svakog dana. Bilo je mučno odlaziti na posao, među ljude, kolege, i obavljati obaveze s osmehom na licu.

Proces raskida trajao je mesecima. Razgovori nisu pomogli. Morala je da nađe novu strategiju kako da izađe iz pakla partnerskog nasilja, kako da se oslobodi osećaja da je neko stalno prati, zbog čega se non-stop okretala iza sebe.

- Dugo sam pripremala definitivni raskid. Svi moji pokušaji, a bilo ih je, kako sam već rekla, više desetina, nisu doneli rezultat. Na kraju je nasilnik ostavio mene. Imala sam osećaj da sam isplivala na površinu, da sam punim plućima udahnula kiseonik posle mnogo vremena.

Svesna ozbiljnosti problema partnerskog nasilja, Irina je odlučila da o tome javno progovori. Njen motiv je bio jednostavan: da pokaže drugim ženama koje se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji kako postoji izlaz i da nisu ničiji objekat, da ih niko ne poseduje.

- Neki prijatelji su me savetovali da svoje iskustvo ne iznosim u javnost. Dugo sam razmišljala šta mi je činiti. A onda sam prelomila. Uvek sam imala izraženu društvenu odgovornost. Najlakše je stvari gurati pod tepih, posebno u mojoj situaciji, kad je pakao partnerskog nasilja okončan. Razmišljala sam o drugim ženama koje žive s nasilnikom. Njima treba pomoći. Naše društvo se seti ovog problema samo kad se desi neki jezivi zločin, kao što je bio nedavno u Žitištu, ili za Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Svi moramo uraditi više na prevenciji nasilja. To nećemo učiniti tako što ćemo zatvarati prozore kad čujemo da naš komšija viče ili udara suprugu ili devojku. Najmlađima se mora prenositi informacija kako žena nije stvar, predmet koji muškarci poseduju. Mnoge žene ne znaju da postoje Sigurne kuće, SOS telefoni. Treba mnogo više raditi na informisanju.

Iza Irine su najgore godine, pred njom najbolje. Pre desetak dana se udala za Nikolu, mladića s kojim je ranije bila pet godina u vezi.

- Sklopili smo građanski brak u opštini Vračar. Bilo nas je kod matičara ukupno sedmoro. Nikola je, ni kriv ni dužan, prošao mnoge provere kod mene. Posle izlaska iz prethodne veze trebalo mi je mnogo vremena da mu poklonim poverenje. Kad bi slučajno povisio glas dok gleda utakmicu, mene bi automatski zabolela glava, vratio bi mi se onaj osećaj koji sam imala s nasilnikom. Šest meseci je morao da trpi moje nepoverenje. Ponovo sam srećna. Ako moj primer pomogne makar jednoj ženi da se oslobodi nasilnika i pomisli da ponovo može biti srećna, moja misija će biti ispunjena. Iz mog iskustva može se doneti, između ostalih, zaključak da se veza s nasilnikom okončava prekidom svih kontakata, promenom broja telefona i obaveštavanjem okoline i nadležnih organa.