Ispovest An Mari Ćurčić nakon tragičnog gubitka ćerke: Ona jedina zna zašto je to uradila

Dok pokušava da poveže pokidane životne niti posle samoubistva kćerke Marije, beogradska novinarka An Mari Ćurčić oseća užasnu bol zbog gubitka i svakodnevno sebi postavlja pitanje zašto se to dogodilo

Život poznate novinarke An Mari Ćurčić (52) 11. novembra prošle godine odjednom se pretvorio u agoniju. Njena starija kćerka Marija izvršila je samoubistvo u 25. godini u iznajmljenom stanu.

Marija je bila uspešna manekenka, promoterka raznovrsnih brendova, zaštitno lice noćnih klubova, nasmejana, vedra, u svakom kadru širila je optimizam. Izgledala je i privatno i profesionalno kao reklama za bolji život.

A onda se desio prekid.

Mesec dana od tragične smrti 25-godišnje manekenke: Potresno pismo majke Marije Ćurčić

Ta vest je šokirala i njenu porodicu i najintimnije prijatelje jer nije bilo nikakvih naznaka da bi tako nešto moglo da se desi.

An Mari je dugo vagala može li o ovome javno da govori. I smogla je snagu. Ne poznajemo se, ali smo nekako spontano prešli na “ti”. Razgovor o ovakvim temama nemoguć je ako ste na distanci. Nesreća zbližava ljude, ali obično kada bude kasno.

Šta se desilo tog dana i kako si se ti uopšte snašla, pitam je dok mi ponestaje reči.

- Desio se horor. Najkraće rečeno, užas. Ni u jednom trenutku nije postojala nikakva naznaka da bi to ikada moglo da se dogodi našoj Mariji. Niko ništa nije primetio, ne samo suprug Đorđe i ja kao roditelji nego ni uža ni šira porodica, niti njeni prijatelji. Šta se dogodilo i zašto je do toga došlo - pitanja su na koja sumnjam da ćemo ikada dobiti odgovore. Marija se osamostalila, lepo je zarađivala, pošla je putem samosvesne devojke. I ja sam u njenim godinama otišla iz porodičnog gnezda, krenula svojim putem, i to smatram prirodnim. U tome je imala svu našu podršku, kao i u svemu drugom. Komunikacija nam je bila najnormalnija. I suprug i ja smo tako vaspitani, da ne postoje tabu teme. O svemu može da se priča, nikada nismo zabijali glavu u pesak pred problemima. Naprotiv, uvek smo razgovarali. Kod nas su se ljubav i podrška razmenjivali na dnevnom nivou. Obe kćerke su odrastale u zdravoj porodičnoj sredini.

Marija Ćurčić: Tragična smrt 25-godišnje manekenke

BEZ UPOZORENJA

Kad je Marija dobila ponudu da se bavi manekenstvom, konsultovala se s majkom.

- Razgovarale smo otvoreno i konstatovale da je to zgodan način da se zaradi džeparac, ali ni manje ni više od toga. Nije bila skroz u toj industriji, koja nosi posebnu vrstu pritiska. Počela je da radi sa 17 godina, još kao srednjoškolka je sarađivala sa MTV-jem, snimala je reklame za različite brendove. Volela je i muziku, klabing scenu, studirala je odnose sa javnošću, živela je punim plućima, životom koji je primeren mladoj devojci, spremnoj da otkriva svet. Bila je vrlo odgovorna i prema sebi i prema poslu, uvek nasmejana, i davala se čistog srca. Možda je to bila greška, ali ne bih da sada to tumačim.

Sve vreme pričamo o mladoj, uspešnoj, lepoj devojci koja je imala sve što je potrebno. I opet pitanje: Zašto se to desilo?

- Postoji i onaj termin “nasmejana depresija”, gde apsolutno ne možete da prepoznate bilo koji znak problema. Ona je bila takva. Baš vedro dete. Sva u osmehu, od malih nogu. Bilo je to njeno prirodno stanje. Utoliko je stvar teža. Nisu postojali nikakvi pokazatelji koji bi nas naveli na to da treba da se zabrinemo, da se zapitamo. Apsolutno ništa. Nemam objašnjenje.

Odjednom se život jedne srećne porodice okrenuo naglavačke.

- Tek izlazimo iz stanja potpunog šoka. Treba prihvatiti ovu realnost, ništa više nije isto, ja više nisam ista, niko od nas nije više isti. Funkcionišemo, vratili smo se obavezama, ali ovo je neka nova stvarnost. Sve je kao normalno, a ništa nije normalno. Sve je isto, a više ništa nije isto.

Dok prebiramo reči koje se preturaju između života i smrti, pitam An Mari šta radi kada se desi neka tako strašna stvar, koga zove, kako se bori, da li ima neki savet koji bi nekome mogao da pomogne.

- Nema nikakvog saveta, osim onog da se potraži pomoć. Veoma je važno imati sistem podrške u tako teškim trenucima. To je neopisiv osećaj. Koja god vrsta gubitka da je u pitanju, svako reaguje i nosi se sa tim na različit, svoj način, koji nekad može da vas odvede u neželjenom pravcu. Zato je ne samo dobro već poželjno imati pomoć struke, koja vam svojim savetima može predočiti, odnosno naučiti vas tehnike kako da sebi pomognete. To je najveća trauma koju čovek može da doživi. Nema strašnije i bolnije stvari. Kakvi god da su odnosi bili, uvek vam se na pleća svali to ogromno pitanje: Zašto? I onda slede sva teška pitanja: da li mi je nešto promaklo, da li sam ja kriva, da li sam mogla nešto da promenim? A zapravo sva ta pitanja nemaju odgovor jer ste suočeni sa konačnim. Onda ostaje samo da vidite kako ćete sa tim da se nosite. Ono što mene drži jesu Marijina mlađa sestra, porodica i prijatelji.

Tragičan kraj Marije Ćurčić: Bila je vedra i nasmejana, niko nije slutio da razmišlja o samoubistvu

SISTEM PODRŠKE

Život, ma koliko surov bio, a jeste, uvek otvara nova poglavlja.

- Sticajem nesrećnih okolnosti počela sam više da se interesujem i obrazujem po pitanju mentalnog zdravlja, a ono što shvatam jeste da smo kao porodica imali “sreću”. Odmah se tu našao dobar sistem podrške, ne samo onih iz najbližeg okruženja već je tu bila i preko potrebna stručna pomoć. Nismo ni svesni koliko se mladih i koliko ljudi oko nas nosi sa mentalnim poteškoćama, i koliko je kod nas nizak nivo znanja vezano za tu temu, danas, u 21. veku. Niko nas ne uči da prepoznamo vlastita osećanja - nije svaka tuga depresija, nije svaki nemir anksioznost. Kompleksne su to stvari. Ali mi o emocijama ne govorimo, nego ih potiskujemo, sramota nas je da kažemo, ili ako kažemo, najverovatnije je da ćemo čuti: “Ma pusti to, proći će.” Onda se samo učaurite i tonete.

U ovakvim razgovorima uvek se nameće pitanje da li je samoubistvo zapravo hrabrost ili kukavičluk.

- Ne bih da dajem bilo kakve kvalifikacije. To je jednostavno odluka. Odluka koja onima koji ostaju
neverovatno teško pada i mnogo boli. Ne znam kako će ovo da zvuči, uostalom, neka zvuči kako god - koliko god me boli, a boli užasno i dokle god postojim živeću sa tim bolom i užasom, poštujem tu odluku. Ne osuđujem je. Da sam mogla, sve bih učinila da do toga ne dođe. Ali nisam. Ona jedina zna zašto je to uradila. Nemam šta da joj sudim, moje je da živim s tim. I ukazujem na sva zvona da izlaz iz tame depresije postoji. Da je ok ne biti ok, ali da je više nego ok potražiti pomoć. Da kroz to što nas tišti ne treba prolaziti sam. Da je vaš život dragocen, da ste vi dragoceni. To mi se čini kao jedini ispravan način da slavim život, Marijin život, život njene sestre, živote onih koje volim. Otuda sam pokrenula inicijativu “Za tebe - važno je” koja ima za cilj promovisanje važnosti brige o mentalnom zdravlju. Tu nema mesta tabuu, nema mesta stigmi, važno je da to konačno shvatimo.