Ivana Selakov: Tirkizni raj Madagaskara

Pevačica je sa verenikom i troje prijatelja posetila ostrvo Nosi Be, gde je hranila lemure bananama, upoznala žene sa zanimljivim simbolima na licima i uživala u toplom tirkiznom moru i prelepim peščanim plažama

- Na Madagaskar sam krenula neočekivano, zahvaljujući spletu dobrih okolnosti. Iako mnogo volim da putujem i koristim svaku priliku da posetim daleke i egzotične destinacije, ranije nisam ni pomišljala o odlasku na to ogromno ostrvo u Indijskom okeanu, jer je bilo veoma komplikovano da se dođe do njega. Iskreno, avio karte su bile preskupe, uz to je trebalo da menjam tri prevoznika. U međuvremenu pojavila se opcija direktnog leta iz Italije, pa sam odlučila da zajedno sa verenikom Predragom Markovićem, i naših troje prijatelja, obiđem i tu ostrvsku zemlju. Spojili smo lepo i korisno i tamo smo snimili spot za jednu moju pesmu. I ne samo da smo imali osećaj da smo u pravom raju, zbog tirkiznog mora sa koralnim grebenovima, peščanim plažama sa kokosovim palmama, već dok smo radili nismo morali uopšte da koristimo specijalne efekte.

OSMI KONTINENT - Naravno, pre putovanja detaljno smo se informisali o svemu što nas čeka na ostvru koje je po veličini četvrto na svetu i koje mnogi, zbog neverovatne flore i faune, endemskih vrsta biljaka i životinja, zovu osmi kontinent. Pošto smo imali avionsku liniju Milano-Nosi Be, u prevodu Veliko ostrvo, odlučili smo da nam to idilično mesto, inače glavno turističko odredište na severozapadu Madagaskara, bude baza i da za nedelju dana, koliko smo mogli da ostanemo, obiđemo što više zanimljivih lokacija. Let je trajao gotovo jedanaest časova, i kad smo sleteli prvo smo primetili veličinu aerodroma - bio je tako mali. Carinik je ručno zapisivao naše podatke, sve je izgledalo kao sa početka prošlog veka. Pritom, bez blama nas je pitao imamo li neki poklon za njega, misleći naravno na novac.

I svi smo mu dali neku sitninu. Kasnije smo se sa tim lokalnim običajem sretali na svakom koraku. Rezervisali smo hotel „Andilana“ koji je dobio silne nagrade kao jedan od najboljih u Indijskom okeanu, a čine ga bungalovi i najviše ima gostiju iz Italije. Do njega smo putovali sat i po, putem sa jednom trakom, kroz palmine šume i sela, koja su stvarno na ivici bede. Samo neke kuće su imale struju, mnogo je više onih bez nje.

KORNJAČA TEŠKA 450 KILOGRAMA - Kad smo konačno stigli u hotel, našli smo se usred fantanstične botaničke bašte sa mini zoološkim vrtom. Malo dalje čekalo nas je toplo, tirkizno more, plitko i mirno miljama unapred, idealno za opušteno plivanje i relaksaciju u vodi. Od prelepih plaža sa kokosovim palmama i koralnim grebenima zastao nam je dah. A pošto ja volim životinje sa oduševljenjem sam posmatrala lemure, sa dugačkim, šarenim repovima. Naši domaćini su nam rekli da ih ima više od 70 vrsta, da pojedini ispuštaju karakterističan zvuk koji podseća na policijsku sirenu.

Nekad je tu živeo i lemur koji je mogao da poraste kao gorila i bude teži od 400 kilograma, ali je ta vrsta izumrla, baš kao i ptica slon, koja je ime dobila po veličini. Majmunčići su sve vreme slobodno šetali oko naših bungalova i bili su vrlo dobroćudni. Hranili smo ih bananama a oni su nam skakali na glavu i rame. Videli smo i ogromnu kornjaču koja, kako nam je osoblje hotela reklo, teška 450 kilograma. Zanimljivo je i to što ona jede i cveće i voće, ma šta god joj posetioci ponude. Imali smo priliku i da posmatramo kameleone koji samo na Madagaskaru žive, i oni su mi bili baš slatki. Rekli su nam da na ostrvu ima i mnogo slepih miševa, letećih lisica, različitih vrsta mungosa, više od 300 registrovanih vrsta reptila.

SABLJARKA OD DVA METRA - Jeli smo isključivo u hotelu, jer zbog mnogobrojnih zaraznih bolesti nije baš pametno kupovati hranu na ulici. Pili smo isključivo flaširanu vodu. A na jelovniku je najviše bilo ribe i morskih plodova. Jedno veče su nam poslužili sabljarku dugu dva metra i kuvar, koji je sve vreme stajao pored stola, na licu mesta je sekao parčad i stavljao ih gostima u tanjire.

RUM ZA SVE - Lokalno stanovništvo bavi se proizvodnjom šećera i ruma, koje je njihovo glavno piće. I mi smi ga naravno probali, ali meni se više dopala kokosova voda. Uzmeš kokos, probušiš ga, staviš slamčicu i uživaš. Ostrvo je bogato vanilom, koju obično prodaju u vezama.

PAHULJE KOJE SE NE TOPE - Tokom izleta po lokalnim selima na mene su najsnažniji utisak ostavile žene obučene u odeću živopisnih boja, sa licima iscrtanim zanimljivim simbolima, na primer zvezdama i pahuljama. Sve su prale veš na jednom jedinom bunaru, i sve vreme su pevale uglas. Obavezno su nas sačekivala i deca, skupilo bi se njih desetak i uvek su nas pozdravljali pesmom. Oni su prodavali slike, najčešće pejzaže na platnu ili maske, delfine i lemure urađene u drvorezu. S obzirom na to da ja na svim putovanjima najčešće kupujem slike, to sam učinila i ovaj put. Inače, klinci vrlo glasno i jasno traže da im turisti poklone novac. Njihova valuta je arijari, a "uža specijalnost" traženje poklona. Kad se gosti udalje, mališani se vrate svojim igrama u prašinjavim dvorištima, ispred skromnih kuća, koje nisu ograđene, već je sve na izvol'te.

CVET NAD CVETOVIMA - Oduševio me je i cvet koji se zove ilang-ilang. Reč je o endemskoj vrsti koja raste na Sumatri, Filipinima i Madagaskaru. Ima izuzetno jak miris, sličan jasminu i deluje kao antidepresiv. Od njega se prave aromatična ulja, a neka sam i kupila.

GUSARSKO GROBLJE Obišli smo još nekoliko obližnjih ostrva, Tanikeli i Iranja, oba su imala prelepe plaže. Ovo drugo krasi neobičan sprud od belog peska gde morska struja ide i sa leve i desne strane, što je svojevsrtan fenomen.

Nisam stiga da posetim Borahu i vidim čuveno gusarsko groblje. Rekli su mi da je to raj za ronioce i kolekcionare školjki. Nisam videla ni najupečatljiviji deo Madagaskara, Maroantsetra, poznatiju kao vrata divljine nacionalnog parka Masoala, ni Aveniju baobaba, zemljani put uokviren ovim "naopakim" drvećem, jer mu krišnje stvarno izgledaju kao korenje, a koji povezuje dva mesta na zapadnom Madagaskaru. Ali njih ću obavezno obići kad sledeći put budem na ovom "osmom kontinentu".