Radoslav Rale Zelenović: Zašto je Bata Živojinović pocepao sto maraka

Radoslav-Rale Zelenović (68) bio je direktor Jugoslovenske kinoteke više od dve decenije. Sedam godina uređivao je filmski program beogradskog Doma omladine, a 13 je proveo kao urednik filmske redakcije Televizije Beograd.

Kad je već o godinama reč, nedavno je proslavio 40. godišnjicu braka sa suprugom Vesnom, sa kojom ima sina Đorđa, koji je takođe filmofil. Neke od svetskih filmskih zvezda sa kojima se Rale upoznao i družio su i Liv Ulman, Nikita Mihalkov, Jirži Mencl, Teo Angelopulos, Žerar Depardje... Posao ga je zbližio i sprijateljio i sa velikanima sedme umetnosti domaće scene, među kojima su Milena Dravić, Mira Banjac, Goran Marković, Zoran Simjanović, Srđan Karanović. Posebno prijateljstvo ostvario je sa princom Tomislavom Karađorđevićem.

Sa terase Zelenovićevog doma na Kosmaju pogled seže sve do Rudnika. Iako u penziji, u svojoj kući u Koraćici napravio je radni kutak kako bi stigao da završi sve započete poslove, a njih je zaista mnogo.

- Sve važne stvari u mom životu su išle na duge staze. Jedna od njih je i brak sa Vesnom. Proslavili smo 40 zajedničkih godina. Naš sin Đorđe ima svoj put, ali i breme koje se zove prezime. On se sa tim dosta dobro nosi. Ni ja ne mirujem. Sastao sam se nedavno sa predsednikom SANU, žele da u okviru Akademije formiraju audio-vizuelni centar za digitalizaciju, da se njena građa zaštiti i postane dostupna. Meni se to dopalo, uz razne druge ponude koje sam dobio, ova mi se učinila najzanimljivijom.

Između redova može se naslutiti još nešto.

- Oduvek sam verovao da će Jugoslovenska kinoteka obeležiti moj život. Uglavnom sam završio sve što sam želeo. Bio je dogovor da ostanem da radim kao savetnik, ali nisam - setan je Rale.

Nema te penzije koja bi mogla da ga uspori. Iako mu prija činjenica da sada ima privilegiju da ne radi ništa, retki su takvi trenuci. Spreman je za nove poslovne izazove, kao što je Filmski festival na Paliću.

- Imam ja i dalje posla koliko hoćeš. Nekada ne mogu da verujem da ne stižem da završim sve što sam započeo. Najopasnija stvar u starosti jeste da zastariš. Ljudi se u penziji osećaju odbačenim zato što ne rade i nisu aktivni. Bolje da čovek ode u rat nego u penziju, iz rata bar možeš da se vratiš - kaže kroz smeh. - Slagao bih kad bih rekao da sam tek tako prestao sa aktivnim radom. Vesna to zna najbolje. Opasno je što kad se penzionišeš počneš da gubiš interesovanja, jedno po jedno, na kraju ostane samo bela traka. A najveći dobitak je to što kad ujutru ustanem, shvatim da ne moram ništa da uradim. Sad mnogo više vremena provodim na Kosmaju.

Lepote Koraćice otkrio mu je njegov veliki prijatelj, pokojni Bata Živojinović. Družili su se četiri decenije, a komšije na Kosmaju bili su preko 30 godina. Danas su Raletove kosmajske komšije Nele Karajlić, Merima Njegomir, Slavko Štimac, Ivan Milinković iz “Legendi”.

- Bata je stalno insistirao da dođem da vidim njegovo selo Koraćicu, pa smo se Vesna, Đorđe i ja uputili tamo “dijanom”, koju smo tih osamdesetih godina vozili. Pri prvoj poseti kada sam video ovaj prelepi pogled, kojeg ni danas ne mogu dovoljno da se nagledam, ovo mesto me je osvojilo. Tako smo krenuli da tražimo kuću i došli do ove u kojoj smo danas. Naravno, nismo imali dovoljno para, međutim, vlasnik Marko je odlučio da je baš nama proda. Bio je spreman da mu damo novca koliko smo imali, a ostatak - kad sakupimo. Rekao mi je kako će on lako prodati kuću, ali će teško kupiti dobrog komšiju.

BATINIH STO MARAKA 

- Prednost Kosmaja je što je blizu Beograda. Najčešći gosti su mi Zoran Simjanović i Rade Radivojević, kompozitori. Jedan od poslednjih boravaka Borisa Dvornika u Koraćici bio je kod Bate Živojinovića i Lule. To druženje je trajalo tri dana - priseća se sa osmehom Zelenović.

A photo posted by Velimir Bata Živojinović (@batazivojinovic) on Oct 20, 2016 at 1:57am PDT

- Sedeli smo i pili kao da bežimo od nekoga. Boris i ja smo uzeli harmonike, a Bata je pevao. Krenuli smo niz put u selo. Sutradan sam saznao gde smo završili, našao sam harmonike u komšijskom dvorištu. A jednom prilikom bila je strašna svirka u lokalnoj kafani. Došli su Bata Stojković i Miša Paramentić. Naravno, pevali smo “Stani, stani, Ibar vodo”. Odsviram ja to, a Bata izvadi sto maraka i kaže: “Nije ti ovo, Rale, bilo za celih sto maraka”. Uzme i iscepa novčanicu napola. Da mi pola, a drugu polovinu stavi u svoj novčanik. Sreli smo se kasnije u Vrnjačkoj banji, u godini u kojoj je umro, i tada mi je dao i drugu polovinu one novčanice. Sklonio sam ih na toliko sigurno mesto da sada ne mogu da ih nađem. Verovatno će se pojaviti kada ih ne budem više tražio.