Tužna godina: Kako je Lula govorila o voljenom Bati u prvom intervjuu nakon njegove smrti
20.05.2017 19:00
Foto:
U ponedeljak se navršava godinu dana od kako nas je napustio legendarni glumac Velimir Bata Živojinović. Na groblju je danas održan pomen na kojem su se, osim porodice, okupili i njegove kolege i prijatelji među kojima su bili Radoš Bajić i Radmila Živković, prenosi "Blic".
Lula Živojinović: Batin lik mi stalno izvire, za mene je on još tu i biće zauvek
Bol je sentimentalni suvenir koji će nositi do kraja života. Toga je svesna Julijana-Lula Živojinović, supruga nedavno preminulog Velimira Bate Živojinovića. U potrazi za novim smislom, pokušava da složi svoje dane. Nije joj lako. Pre samo dvadesetak dana sahranila je supruga s kojim je provela više od pet i po decenija. Još nije u potpunosti svesna šta se dogodilo. I dalje svako jutro kuva dve kafe, provetrava i slaže Batine košulje, a svaki put kad ulazi u dnevnu sobu očekuje da će ga videti kako sedi u fotelji pored prozora i posmatra život na ulici.
- Osećam prazninu. Ostala je velika, nepregledna praznina iza mog Bate za koju uopšte nisam sigurna da bilo ko i bilo šta može da popuni - kaže Lula u ekskluzivnom intervjuu za “Gloriju”. - Osećam da sebe doživljavam na potpuno drugačiji način, iz jedne sasvim nove perspektive. Na to ću morati da se navikavam. Deca, sin Miljko i kćerka Jelena, nažalost, nisu tu, ali unuci jesu. Njihova mladost i vedrina mi pomažu da prođem kroz ovaj neizreciv bol.
Da li ste svesni da Bate više nema ili ste još u fazi odbijanja suočavanja sa realnošću?
- Svakog trenutka sam svesna da ga nema, mada jedan deo mene neće da se suoči s istinom. Ceo naš život je bio sačinjen od međusobne ljubavi, od zajedničkih trenutaka. Sve one svakodnevne sitnice i male pažnje od kojih se sastoji sam život bile su deo našeg odnosa, naših života. Sada toga nema i veoma je teško to prihvatiti. Teško mi je i da izgovorim, a kamoli da se suočim s time da ga više nema. Nikada se neću navići na život bez Bate. Zauvek će mi nedostajati, svakog trena i u svakoj situaciji.
Kakvi su bili poslednji Batini dani?
- Nikada nismo provodili vreme u brigama. Tako smo se međusobno vaspitali. Uvek smo gledali samo napred. Svakodnevno smo kao neku našu mantru ponavljali rečenicu: “Idemo dalje”. To smo činili i tih poslednjih dana. Uz nadljudsku pomoć i brigu kompletnog osoblja bolnica “Sveti Sava”, na čelu sa doktorkom Rankom Todorović i doktorom Milanom Savićem, i “Dedinje”, na čelu sa profesorom Radakom i vaskularnim hirurgom Predragom Matićem, ostvarili smo niz velikih pobeda u trenucima kada je to izgledalo nemoguće. Tako je bilo do poslednjeg trenutka. Nismo ništa predosećali, nismo se predavali. Bata je uvek bio veliki borac. Najveći koga sam poznavala. Iskoristila bih ovu priliku da se zahvalim svim medicinskim stručnjacima koje sam spomenula, kao i doktorki Nataši Vukićević koja se konstantno brinula o Batinom zdravlju poslednje četiri godine, a posebno medicinskoj sestri Lepi Ilić, ona je takoreći živela s nama i postala deo naše porodice.
Kako ste saznali da Bate više nema, da je otišao?
- Najtužniju vest su mi saopštili doktori iz “Svetog Save” na izuzetno human i suptilan način. Pozvali su prethodno našu Lepu Ilić, medicinsku sestru, na razgovor i ona mi je nakon toga, sutradan ujutro, to lično prenela, sa puno takta i pažnje. Prethodnog dana sam bila u bolnici i nisam mogla ni da pretpostavim da će nam to biti poslednji susret, da će se to desiti baš te večeri. U svemu tome ima neke simbolike. Bata se rodio na Duhove, a otišao je na dan jednog velikog sveca, letnjeg Svetog Nikole.
Koja je bila njegova poslednja želja?
- Najveća Batina želja poslednjih deset godina bila je da se skine ljaga s naše porodice i okonča taj nesrećni sudski proces protiv našeg sina, bez koga smo takoreći ostali. Imali smo puno poverenje u naše pravosuđe, u neku iskonsku pravdu. Međutim, poslednje godine života proveli smo bez svog Miljka, u lažnoj nadi da će se ti ljudi koji su nam sve ovo učinili konačno zadovoljiti i ostaviti nas na miru. Nisu nam omogućili čak ni da budemo zajedno na sahrani.
Koliko je Bata patio što i na kraju, poslednjih nedelja pred odlazak, nije mogao da vidi sina?
- Mnogo. Nije bilo dana da nije pitao za Miljka, tražio da se čuje s njim. Noćima ga je dozivao, duboko verujući da će mu biti omogućeno da ga bar još jednom vidi. Posle svega, potpuno je jasno da niko nije želeo to da mu omogući. A mogli su.
Četiri godine ste se borili za supruga. Kako ste izdržali mentalne i fizičke napore da budete snažni i optimistični u situacijama kad i najčvršći pokleknu?
- Poslednje četiri godine su bile najteže, ali njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo pokretanjem sudskog postupka protiv našeg sina pre deset godina. Tada je doživeo infarkt. Zajednički smo se borili protiv niza teških oboljenja. I pobeđivali smo. Čak i u tom periodu u našem domu je bilo vedrine, pesme i optimizma. Nikada nismo dozvoljavali da nas tuga i bol skrhaju, naprotiv, iz problema smo izlazili snažniji. Meni lično za mog muža, za moju ljubav, nikad ništa nije bilo teško ni nemoguće. Ne vidim kako bi drugačije i moglo da bude.
Kako će izgledati vaš život bez Bate?
- Onako kako bi on želeo. U pravljenju i realizovanju planova za decu, pre svega za unuke, kojima treba pomoći da stanu na noge. U pozitivnom razmišljanju, u druženju s prijateljima, u slavljenju života, a ne tuge i nepravde. O tome sam upravo razgovarala sa sinom, kod koga sam bila prethodne nedelje u poseti i sa njim podelila svoja najintimnija osećanja i razmišljanja.
Bata je bio simbol jugoslovenske i srpske kinematografije i zato ne čudi što je vest o njegovom odlasku snažno odjeknula u celom regionu. Koliko ste dobili telegrama saučešća?
- Više od tri stotine. Bilo je i bezbroj telefonskih poziva i poruka. Kao što mi je neko rekao: “Bata nije bio samo vaš, on je bio Bata sviju nas”, tako sam njegov odlazak shvatila kao kolektivan gubitak, kao veliku zajedničku bol. Ova nesvakidašnja vrsta humanizma je celoj našoj porodici pomogla da nekako prebrodi protekle dane ali i one koji su ispred nas. Želela bih ovom prilikom da se zahvalim svim prijateljima i svim onim divnim ljudima koji su bili uz mene i našu porodicu u ovom teškom trenutku. Sve poruke i telegrami koje sam dobila imaju dve zajedničke karakteristike: iskrenost i dobronamernost. Obični ljudi su osetili potrebu da saučestvuju s nama u bolu. Bilo bi izuzetno važno da iskažemo ovu vrstu solidarnosti i u svakodnevnom životu. Naš narod je po tome nadaleko poznat.
Proveli ste pet i po decenija s Batom. Kako biste opisali vaš odnos i brak?
- Kao veliki sklad, sazdan pre svega od ljubavi i poštovanja, ali koji ne bi dugo opstao da nije bilo svakodnevnog razumevanja i tolerancije. U početku smo bili sasvim sami, kasnije su se deca, a sada, evo, i unuci savršeno uklopili u naš način vaspitanja i sistem vrednosti. Naravno, Batina profesija i njegova neverovatna posvećenost radu doprineli su tome da ceo naš zajednički život liči na jednu veliku avanturu, u kojoj smo ga svi mi iz porodice dosledno pratili i podržavali. Stekli smo divne prijatelje, imali priliku da upoznamo najinteresantnije ljude našeg doba, i zato se opet okrećem ka budućnosti, u želji da unucima prenesem tu čaroliju koju smo Bata i ja zajednički decenijama stvarali.
Niko ga nije poznavao kao vi. Koja epizoda iz vašeg života na najbolji način ilustruje njegov karakter?
- Takvih događaja ima napretek. Sigurna sam da će se naći neko talentovan i dobronameran ko neće gledati samo svoj kratkoročni materijalni interes u brzopletom objavljivanju takozvanih Batinih biografija, koje možemo ovih dana da vidimo po kioscima. Neko ko će sve to da složi i pretoči u knjigu kakvu on zaista zaslužuje. Zato ostavimo te epizode za jedno novo, drugačije književno štivo.
Najnovije.
Zvezde.
Komentari. (0)