Snežana Savić: Lepota nisu zategnute bore i uvećane usne

Glumica, koja ove godine obeležava četrdeset godina karijere, vratila se profesionalnim obavezama samo nekoliko dana pošto je bila podvrgnuta hirurškoj intervenciji

Snežana Savić (63) brzo se oporavila posle male hirurške intervencije i vratila se svakodnevnim obavezama i pripremama za premijeru predstave “Udaj se muški” koja će ove jeseni biti izvedena u pozorištu Akademija 28.

- Krajem septembra laparoskopski mi je ukolonjena cista s jajnika koju smo već duže vreme, kako to lekari vole da kažu, držali pod kontrolom. Intervencija je izvedena u Ginekološko-akušerskoj klinici “Narodni front” i sve je prošlo u najboljem redu. Već narednog dana dobila sam otpusnu listu. Spakovana i našminkana, sedela sam u sobi i čekala da dođe doktor i kaže mi da mogu da idem kući. Hrabrila sam ostale pacijentkinje s kojima sam se upoznala koje je tek trebalo da rešavaju svoje zdravstvene probleme.

Iza nas je mesec borbe protiv raka dojke, lekari insistiraju na obaveznim redovnim pregledima kako bi se blagovremeno otkrio eventualni problem. Da li vi imate odgovoran odnos prema svom zdravlju?

- Mnogo puta išla sam bolesna i s temperaturom na probe i predstave, što nije ništa čudno kada je o nama glumcima reč. Nisam od onih koji za svaku sitnicu trče kod lekara, ali sam redovna na kontrolnim pregledima za žene. To je tako godinama.

Odmah po izlasku iz bolnice vratili ste se svojim obavezama?

- Sem što igram stare predstave “Pozovi M radi užitka” u Zvezdara teatru i “Zabranjeno voće” u Akademiji 28, pevam kada imam angažmane, a u poslednje vreme ih je bilo dosta. Uz sve navedeno, spremam i novi komad “Udaj se muški” mlade rediteljke Marije Lipkovski koji će se izvoditi u pozorištu Akademija 28.

Oduvek važite za lepu ženu, a mnogi veruju da takve dame nikada nisu same. Potvrđujete li i vi to pravilo?

- Uvek je lepo imati nekoga pored sebe, a u mojim godinama to treba da bude neki nežni prijatelj. Nežno prijateljstvo je partnerstvo bez jakih strasti, ali sa mnogo druženja, međusobnog razumevanja, poštovanja, šetnji pored reke, odlazaka u pozorište. U ovom trenutku nemam takvog prijatelja, ali nadam se da će se on pojaviti. Ja sam čekalica, nisam inicijator akcije, kako u poslu, tako i u privatnom životu. Ako nešto treba da se desi, desiće se.

Imate unuku Ninu koja će uskoro napuniti šest godina. Kako se vas dve družite?

- Ne osećam se dobro ako je ne vidim dan-dva. Uživam u njenom društvu. Sličnog smo temperamenta. Ona je prava vrednica koja voli da ispuni sve svoje obaveze, obožava da crta i veoma je kreativna.

Ove godine proslavljate četrdeset godina karijere, jeste li se umorili?

- Mislim da je rad nešto najlepše što je čoveku dato. Radeći, on odagnava loše misli, oporavlja se od stresa, stvara nešto, obezbeđuje sredstva život. Ja sam radoholik, i što sam starija sve mi je jasnija ona Čehovljeva rečenica: “Raditi, treba raditi”. S obzirom na profesiju kojom se bavim, ne znam ni šta bih bez katarze koju gluma pruža i osećaja nirvane nakon svake predstave.

 

U eri estetskih zahvata, spadate među retke javne ličnosti koje baš ništa nisu sređivale na svom licu. Razmišljate li, ipak, da podlegnete trendu?

- Uopšte ne razmišljam u tom smeru. Valjda se još uvek nisam samoj sebi smučila u ogledalu. Meni je strašna i pomisao da nešto promenim i da onda moram da se upoznajem sa nekim svojim novim licem. Još imam i sopstvene prirodne zube. Lepota nisu zategnute bore i uvećane usne, već kulturan odnos prema sebi, vlastitom telu i zdravlju.