Glumica i pevačica, velika zvezda srpskog i jugoslovenskog filma i televizije, otkriva da je osam godina u emotivnoj vezi s muškarcem koga ne želi da predstavi javnosti jer nemaju nameru da svoj odnos krunišu brakom, i priznaje da žali što, osim kćerke Anite, nije rodila još dece
Jedna od malo istinskih diva, glumica Snežana Savić (65) već osam godina ima vezu sa čovekom koji nije umetnik ali uživa u umetnosti. Iako se radi o zakletom neženji, čak i da je zaprosi, odbila bi ga, jer uživa u slobodi i voli sve da uradi sama. Makar se, kako priznaje, malo i pomučila. Slobodne trenutke provodi sa sedmogodišnjom unukom Ninom, i uprkos pozitivnoj tremi zbog uloge Titove udovice u monodrami “Ja, Jovanka Broz”, jedva čeka premijeru tog komada početkom jeseni.
Snežana Savić: Lepo je kad čovek doživi čaroliju zaljubljivanja, kad mu stopala ne dodiruju zemlju
Šta prvo pomislite kad iznova repriziraju “Bolji život”?
- Uvek se obradujem. Možda to zvuči pomalo neskromno i pretenciozno pošto se toliko puta prikazuje. Sada se dvaput emituje, ujutru i negde pred zoru. Drago mi je što se “Bolji život” još gleda, što zanima i nove generacije. Tako se i naša popularnost održava, što je i korisno za nas, između ostalog. Mada, ruku na srce, i nismo više tako mladi i lepi kao što smo bili. A to je i prirodno.
U toj seriji u vas se fatalno zaljubljuje mlađi muškarac koga tumači Dragan Bjelogrlić. Je li bilo toga i u stvarnom životu?
- Dešavalo se, bilo je tih situacija, ali ja nisam imala hrabrosti da se upustim u takvu avanturu. Ne zbog osude okoline, tradicionalne i patrijarhalne u kakvoj sam odrastala, već da me taj neko ne povredi. A sada je sve olabavljeno, nema više strogih pravila u kodeksu ponašanja, izboru partnera. Nikoga se zapravo ne tiče s kim ćete deliti intimu, to je vaša privatna stvar. Ako je vama lepo, onda izvolite. Bojala sam se povređivanja jer sam hipersenzibilna, to bi u smislu ranjivosti koju bih sigurno doživela bilo previše za mene.
Doživljavaju vas kao hladnu osobu, a vi ste zapravo veoma emotivni. Kako to objašnjavate?
- Ništa nije kao što izgleda i to svako mora da zna. Sretala sam mnoge koji su delovali hladno, suzdržano, a bili su sve samo ne to što je izbijalo iz njih na prvo gledanje. A bilo je divnih, slatkorečivih, toplih koji su sakrivali nešto loše u sebi i koji su bili skloni da povrede, razočaraju. Dobrice imaju potrebu da sakriju plemenitost i humanost, nose oklop buntovnika, hladnog i čak rogobatnog lika kako bi prikrili nežnost. Baš kao što negativci navlače osmeh na milo lice, oblače se u slatke reči, ljubaznost, finoću, predusretljivost da bi sakrili ono loše u sebi.
Je li vam lepota nekad bila usud?
- Jeste, naravno, to je opšte mesto. Imali smo mnoge lepotice, ne bih to da apostrofiram jer nije lepo, ali kad god zadrete u dubinu njihovih sudbina i života, sve one su u suštini bile nesrećne. Kao da za sve postoji naplatna rampa pa i za vanvremensku lepotu.
Snežana Savić: Ja sam radoholik, tako odagnavam loše misli i oporavljam se od stresa
Kako to da se niste opet udali?
- Razvela sam se kad je moja kćerka imala tri godine i nisam želela da joj stvaram traume, jer samim tim što dete odvajamo od prirodnog roditelja, mi ga izlažemo stresu. Nisam htela da je opterećujem novim porodicama, supružnicima, uslovno rečeno novom decom, iako mi je žao što ih nisam još rodila. Plašila sam se da Aniti ne nanesem ožiljke.
A jeste li ikad pomislili da bi vam sve bilo lakše da ste imali moćnog muškarca uz sebe? Reditelja, na primer? Mada, to je bio i vaš bivši suprug.
- Onda se to smatralo manom. Govorili su mi “muž ti je reditelj pa neka ti on da ulogu”.
Ali bračni partneri bili su i Mira i Bojan Stupica?
- Da, ali Bojan je bio etabliran, upravnik pozorišta, vrlo blizak tadašnjoj nomenklaturi. Kako god, neki fini gospodin, da to tako nazovemo, možda bi olakšao život nekoj dami, ali ja volim da sve uradim sama, makar se malo i pomučila. Ne trpim nijednu vrstu zavisnosti, draže mi je da sve sama sebi obezbedim, a ne da nekom dugujem ili od nekog nešto očekujem.
Imate li sad nekoga, kakav je vaš emotivni status?
- Imam nežnog prijatelja. U ovim godinama mi prijaju razgovori, šetnje, putovanja.
Čime se on bavi, je li neko poznat?
- Nije iz javnog života.
Dakle, ne biste se slikali zajedno?
- Ne, on nije uopšte poznat. Jedino ako bih se udala za njega, onda bih ga i dovela na slikanje, ali neću se udati, tako da ništa od toga.
Koliko ste već zajedno?
- Naše nežno prijateljstvo traje već osam godina.
Da li je umetnik?
- Nije, ali voli umetnost. Voli moje pesme, moj glas, pratio me je kroz rad, filmove, pesme. Nekako smo se našli.
On je vaša sigurna luka?
- Šta je danas sigurno, uopšte? U vremenu sebičnosti, jurnjave, brze konzumacije hrane, ljubavi, prijateljstva, generalno ljudi, ne možete da se oslonite ni na šta.
Snežana Savić: Јоš uvek se nisam smučila samoj sebi u ogledalu
Da li vas je zaprosio?
- Nije. On je od onih što se ne žene, a ni ja se ne bih više udavala. Šta će mi to u ovim godima? Imam sređen život, nikom ne polažem račune, a u braku bi bilo “što si pošla, što si došla, gde ideš”. U ovim godinama to ide teže. Psihosomatski teže.
Kako komentarišete što vas sad nema u velikim projektima, filmskim i serijskim?
- To treba pitati reditelje koji rade. Mada, razumem da su navikli na svoje ekipe, vole da se druže sa istima. Nemam ništa protiv toga.
Znači li to da vas ne zovu ili da vi odbijate pozive?
- Danas je luksuz reći ne. U svoje vreme mnogo sam radila i birala, i žalim što sam odbila neke velike reditelje. Prosto, nisam stizala sve. Ali imala sam i privilegiju da kažem neću. Sad ne znam da li to neko može sebi da priušti. U svakom slučaju, meni je lepo. Radim u pozorištu, u Zvezdara teatru igram “Bajku o pozorištu”, kao i u “Pozovi M zbog užitka” Mirjane Bobić Mojsilović i “Zabranjenom voću” Karla Golodnija. Angažovana sam i u komadu “Udaj se muški” Dunje Petrović sa mladom ekipom glumaca i publika ga baš voli. Tumačim i majku Vladike Nikolaja Velimirovića, kog glumi Boris Pingović, u delu “Slike iz života Vladike Nikolaja Velimirovića”, u režiji Vlade Lazića.
Šta je za vas u ovim godinama mirna luka?
- Pozorište. Ono mi je došlo kao utočište, kao da sam konačno uplovila u spokoj, i to me usrećuje. Umiruje. U mladosti sam išla iz filma u film, radila sam seriju za serijom, snimala ploču za pločom. Da pomenem samo dragu saradnicu, tekstopisca Radmilu Mudrinić koja mi je napravila brojne lepe pesme, između ostalih “Novu ljubav” i “Tri poljupca”. Ova druga je i dalje popularna, a ja uvek kažem da je to dečja pesmica. Doduše, bila sam mlada pa mi je i pristajala. Mnoge, poput “Topolske 18”, koju mi je napisala Ljilja Pavić, pevaju se na proslavama.
A šta su vam izazovi?
- Uloga Jovanke Broz, na primer. Scenarista Milan Šarac okupio je sjajnu ekipu, premijera će biti početkom jeseni.
Jovanka je bila veoma intrigantna ličnost. Kako ćete je vi obojiti?
- Pomalo i strepim, odgovornost je velika. Reč je o izuzetnoj ženi, prvoj dami koja je uz Tita bila tolike godine a na kraju završila u nekoj vrsti izgnanstva. Sama. Bila je i borac sa činom, gorda do kraja, ali je okončala tragično i želim da je predstavim kao tragičnu heroinu. Živela je veličanstven i istovremeno nesrećan život, ostalo je mnogo nedorečenog i tajanstvenog i pitanje je šta je stvarno istina. Verujem da je bila srećna sa Titom, da ga je volela. Videlo se to po njenom osmehu, zadovoljstvu. Jedino je bila uskraćena za potomstvo.
Vaša kćerka je rođena istog dana kad i Jovanka, a vas dve i ličite?
- Zaista, fizička sličnost je velika. Pretpostavljam da to jeste benefit.
I ranije ste oživljavali istorijske ličnosti, ovo nije novina za vas?
- Na akademiji sam igrala Petriju Dragoslava Mihailovića, sa “Petrijinim vencem” sam i diplomirala u Ateljeu 212, gde sam tu predstavu igrala naredne četiri godine. Kao mlada glumica počela sam sa monodramom, koja je najteži žanr.
Unuka Nina je nasledila i maminu i vašu lepotu. Hoćete li je podržati ako se odluči za glumu?
- Ko zna šta će biti? Ona je veoma radoznala devojčica, sklona je imitacijama i performansima u kućnim uslovima, tako da možda i zaluta u ovaj neizvestan i težak posao.
Kako vas zove?
- Bako, a ja nju Niki. Ona je izvor moje radosti i žao mi je što nismo češće zajedno jer i dalje mnogo radim. I Anita je rasla uz baku a ja sam putovala po svetu i radila, sad moja kćerka često zbog posla nije uz Ninu, pa kad je pitam da ostane i spava kod mene, ona radije ide kući. Kad smo zajedno, pričamo, zabavljamo se. Obožavam kad mi recituje, peva, igra. Sva je nekako elastična, ume mnogo toga da izvede, radoznala je i temperamentna. Nina je moja sreća.
Povezane vesti.
Najnovije.
Zvezde.
