Odlazak Arsena Dedića: Zajedno do poslednjeg trenutka

Uz legendarnog kantautora, kompozitora i pesnika, koji je u 78. godini izgubio životnu bitku, danima je bdela supruga Gabi: bila je hrabra, strpljiva, nežna i potpuno posvećena čoveku s kojim je sudbinski bila vezana duže od četiri decenije

Brod sedamdesetsedmogodišnjeg kantautora, kompozitora i pesnika Arsena Dedića otplovio je u večnost. Petnaestak minuta pre 21 sat 17. avgusta preminuo je u KBC-u Zagreb, gde su se lekari intenzivne nege trinaest dana borili za njegov život nakon kobnih komplikacija nastalih posle ugradnje veštačkog kuka. Kakav će biti ishod strepele su i kolege, i prijatelji, i svi koji su voleli njegove šansone s magičnim i nenadmašnim skladom stihova i muzike, a najteže je bilo njegovoj porodici. Supruga Gabi Novak dane je provodila uz njega u bolnici, a i najmanji znak poboljšanja budio je nadu. No i ona je poslednjih nekoliko dana znala da je samo pitanje trenutka kad će je napustiti čovek sa kojim je sudbinski bila vezana duže od četiri decenije. Bila je hrabra, strpljiva, nežna i potpuno posvećena suprugu do poslednjeg časa. A onda je zaplakala.
Ove dane, u smiraj leta, svestrani muzičar prethodnih godina najradije je provodio u rodnoj kući u Šibeniku, sa svojom Gabi. Svraćali bi kćerka Sandra i sin Matija, zet Alen Slavica i snaha Marina i unuke: trinaestogodišnja Lu Dedić i četvorogodišnja Ema Slavica. Njih dve - njegove unuka A i unuka B, kako ih je zvao, najviše su ga i držale u životu otkako su počeli da ga sustižu problemi sa zdravljem: prvo transplantacija jetre pre jedanaest i po godina u Padovi, potom operacija kuka u Krapinskim Toplicama u julu, nakon čega je usledilo pogoršanje od kojeg nije uspeo da se oporavi.
- Dobro, tu je i Gabi, ali ona je deo mene. To znaju već i mala deca. U jednom vrtiću sam svojevremeno pitao devojčicu zna li ona uopšte kako se ja zovem, a mala mi je odgovorila: “Da! Vi ste Arsen Dedić i Gabi Novak!” - rekao je muzičar u jednom od svojih poslednjih intervjua.

Kad je prvi put postao deda, napisao je nekoliko pesama za Lu, a primajući značajno pesničko priznanje “Goranov vijenac” u martu 2003. u Lukovdolu, odrecitovao je i svoju tada najnoviju pesmu “Lu u ulozi Mate Hari”, posvećenu sedmomesečnoj unučici.

Poslednji put je javno nastupio u “Lisinskom” u aprilu ove godine, kao gost na koncertu Radeta Šerbedžije. Bio je i na prvom koncertu Nives Celzijus u istoj muzičkoj dvorani, a u maju je u zagrebačkom “Green Gold Centru” predstavio knjigu notnih zapisa “30 pesama Arsena Dedića”. Notna sveska sadrži njegove večne hitove iz 52 godine duge muzičke karijere, uz koje su odrastale generacije, među kojima su “Kuća pored mora”, “Angeluš”, “Amigo”, “Kad se male ruke slože”, “Djevojka iz moga kraja”, “O, mladosti”, “Otkako te ne volim”, “Tvoje nježne godine”...
Sam je sebe prozvao “pesnikom opšte prakse” i “akademskim težakom”, na recitalima je najavljivao da, po potrebi, dolazi i po kućama. Pevao je o tome da “ako svi ostarite, ja neću imati s kim ostati mlad”, i nije skrivao da su mu žene uvek bile najvernija publika. Uz njegove pesme su se zaljubljivale, ali i vidale rane nakon ljubavnih bitaka, poraza i razočaranja. Arsen je zaista bio miljenik žena, govoreći da u njima ponekad budi majčinska osećanja, ali nije krio da je i on njima i te kako privržen i da su mu veoma važne.
- Osvajale su me uglavnom lepotom - rekao je.
Onima koje su zauzele posebno mesto u njegovom srcu, nešto mu značile i obeležile pojedina razdoblja života posvećivao je i pesme: “Gabrijelu” i “Pjesmu o Gabi Novak” supruzi, “Sandru” kćerki, “Majku Hrabrost” majci Veroniki, “Večer s Ksenijom” sestričini, glumici Kseniji Dedić Hajdarhodžić, “Moderato cantabile” glumici Božidarki Frait, “Milenu” glumici Mileni Dravić, “Ne daj se, Ines” Ines Barezi, a opevao je i “Ljeto s Irenom”, “Tamaru”, “Petru”...

Limena muzika

Pesmu “Moj brat” posvetio je tri godine starijem bratu Milutinu, slikaru i istoričaru umetnosti koji decenijama živi u Beogradu. Kako je njihova majka, nepismena žena iz sela Rupe kod Skradina, koju je Arsen naučio da čita, sinovima želela da omogući školovanje i osigura bolju budućnost, starijeg je poslala jednom ujaku u Beograd, a mlađeg u Zagreb drugom. Otac Jovan, zidarski majstor i poslovođa u preduzeću koje je gradilo svetionike, svirao je u šibenskom limenom orkestru. Arsen mu se pridružio u 13. godini, svirajući na flauti s njim i bratom na raznim svečanostima, koncertima, ali i sahranama. Ta porodična fotografija nalazi se i na omotu prve Arsenove LP ploče “Čovjek kao ja” iz 1969.
Arsen je odrastao u šibenskoj radničkoj četvrti Varoš, u Ulici Nikole Tesle, iz koje su potekli i pevači Vice Vukov (koji je pevao u klapi koju je Dedić osnovao u gimnaziji), Mišo Kovač (s kojim je pretprošle godine snimio duet i spot “Mi smo lišće s iste grane”), Ivo Patijera i dirigent i kompozitor Miro Belamarić.
- U Zagreb sam prvi put došao 1948, u posetu ujaku, prvi put se vozio taksijem, studirao, stanovao u domu u Jurjevskoj, oženio se, diplomirao flautu na Muzičkoj akademiji i apsolvirao na Pravnom fakultetu. Tu sam napisao svoje najbolje pesme, upoznao Gabi. I šta drugo mogu reći nego da mi je Šibenik temelj, a Zagreb dogradnja - sažeo je Arsen svoj život.

Svoju prvu suprugu, novinarku Vesnu Matoš, rođaku pesnika i noveliste Antuna Gustava Matoša, upoznao je kao student. Venčali su se početkom 1962, a u novembru su dobili kćerku Sandru. Nakon tri i po godine usledio je razvod. Nastojao je da kćerku što češće viđa, a leti ju je vodio kod svojih roditelja u Šibenik, u porodičnu kuću koju je kupio još njegov pradeda Krste.

Nakon neuspelog pokušaja da se upiše na Likovnu akademiju u Zagrebu, Sandra je sreću potražila u Americi, gde je, kao dizajnerka tekstila, 26 godina živela u Los Anđelesu. Pre pet godina vratila se u Hrvatsku i kćerkicu Emu rodila u bolnici u Šibeniku, kako bi se nastavila šibenska linija.
Druga Arsenova supruga, od njega dve godine starija pevačica Gabi Novak, šibenska nevesta postala je pre 42 godine. Premda vlastitu karijeru nije zanemarila, ipak ju je uveliko podredila svom suprugu, kako bi on mogao nesmetano da komponuje, piše i slika, i uz njega doslovno bila i u dobru i u zlu.

- Ono što najviše čuvam, što je najsrećnije i najstabilnije, jeste moj život s Gabi. Prvo smo bili poznanici, pa prijatelji, zatim smo postali ljubavnici, potom roditelji i napokon supružnici. Između nas se nikada nije dogodio nekakav “grom”, sve se odvijalo polako. Mislim da mi je Gabi jednostavno bila “namrijeta” - rekao je Arsen o svojoj supruzi, čiju je fotografiju, isečenu iz novina, poneo u beležnici kad je 1957. iz Šibenika došao na studije u Zagreb, a prvi put ju je video uživo dve godine kasnije na Zagrebačkom festivalu. Nakon dugogodišnjih obostranih simpatija, i kad se završio njen drugi brak sa kompozitorom i aranžerom Stipicom Kalogjerom, s jedne turneje po tadašnjem SSSR-u 1970. vratili su se kao par koji je odlučio da živi zajedno.
Venčali su se tri godine kasnije, u aprilu 1973, mesec dana nakon rođenja njihovog sina Matije, danas džez pijaniste i kompozitora s diplomom akademije u Gracu, koji je nastavio porodičnu muzičku tradiciju.

Kako je Matija zapravo dobio ime, Arsen Dedić otkrio je publici na koncertu u intimnoj atmosferi Podrumske scene u varaždinskom pozorištu, u martu 1973.

- Matija znači - kazao je tada - Mati, Ti i Ja.

Stvaralački žar

Najteže razdoblje porodica je proživljavala kad je Arsenu život ugrožavala bolesna jetra i rešenje je bila transplantacija. Nakon Zagreba lečenje je nastavio u Univerzitetskoj bolnici u Padovi, gde se o njemu brinula doktorka Nela Sršen, rođena u Metkoviću. Operisan je u februaru 2004, na isti dan kad je 40 godina ranije diplomirao na Muzičkoj akademiji - uočio je podudarnost. Nakon teške operacije presađivanja jetre supruga Gabi pazila je da redovno uzima lekove, odlazi na kontrole i sluša savete lakara.
Dok se oporavljao od transplantacije, u razgovoru za “Gloriju” na pitanje - koji je savet doktora najteže prihvatio - odgovorio je u svom ironičnom stilu - da ne sme ništa jer su mu sve zabranili. Život s novom jetrom, i to ženskom - voleo je da ističe, nije umanjio njegov stvaralački žar. Zapravo, dao mu je neku novu snagu. Nizale su se kompozicije, zbirke pesama, albumi, koncerti, bilo samostalni ili sa suprugom Gabi i sinom Matijom, nagrade i priznanja...
- S Gabi sam veoma dugo. Da nije bilo dobro, ne bi toliko trajalo. Sve oblike nasilja nas dvoje smo prošli zajedno: i požar u kući, i gubitak prvog deteta, i šta su njoj radili, i šta su meni radili... U Gabi sam našao podršku. Baš mi je ovih dana rekla: “Kad gledam šta si prolazio i šta prolaziš, ja ću te do kraja svojom snagom štititi”. To je lepo čuti od žene koja ima toliko godina - kazao je Arsen u leto 2013.
Zdravstvenim problemima koji su ga mučili u poslednjoj deceniji nije zamarao svoju publiku, niti se žalio. Da bi se rešio bolova u nozi, uzrokovanih padom od pre godinu dana, odlučio se na ugradnju veštačkog kuka u Specijalnoj bolnici za ortopediju i traumatologiju “Akromion” u Krapinskim Toplicama. Nakon uspešne operacije sredinom jula čekao ga je dug oporavak.

- Moraće ponovo da uči da hoda, ali sve ćemo to sad polako zajedno - rekla je Gabi koja je odahnula kad se probudio posle operacije.
Ali Arsen je bio previše nestrpljiv. Izašao je iz bolnice već za desetak dana i 77. rođendan je 28. jula proslavio u svom domu. No sutradan mu je iznenada pozlilo i prevezen je na intenzivnu negu interne klinike KBC-a Zagreb, svoju poslednju stanicu.
- Uvek sam govorio da mi je Sergio Endrigo stariji brat, Bulat Okudžava stric, a Kemal Monteno mlađi brat - rekao je u intervjuu za “Večernje novosti” u februaru nakon Montenovog odlaska.
- Kad je Kemo bio u bolnici, šalili smo se na njegov i moj račun, jer obojica nismo bili blistavog zdravlja. Meni je govorio “nije ti ništa, ne boli, to je sve na plejbek, brzo će ti proći”.

Pa ipak, nisu to za njega bili laki dani. Glumici Mariji Sekelez, koja ga je nazvala na rođendan želeći da ga okuraži, ali i uveri da treba da bude strpljiv i izdrži sve terapije i rehabilitacije, jer je i sama sve to prolazila od februara, rekao je da je ranije izašao iz bolnice jer tamo gubi svoj identitet.

Poslednji rođendan

I retki koji su ga posetili u Krapinskim Toplicama bili su svedoci njegove borbe sa samim sobom. Ležao je na drugom spratu bolnice, a na dan kad je samovoljno odlučio da ode kući, vrata njegove sobe bila su širom otvorena. Prijatelj Željko Slunjski, koji je došao da ga vidi, nije ga prepoznao. Nije to, kaže, bio Arsen kakvog je znao. Delovao je umorno, pomalo starački, usporeno je govorio. Nije hteo ni da proba oslića kog mu je doneo, uz komentar da će ga pojesti - kod kuće. Njegovom odlukom bila je zatečena i Gabi. Nakon koncerta u Dubrovniku s Terezom Kesovijom i Radojkom Šverko 23. jula, požurila je u Krapinske Toplice: nameravala je da iznajmi sobu u hotelu kako bi što duže mogla da bude uz supruga. Ali on je bio rešen da izađe iz bolnice, verujući kako će mu dovoljno pomoći terapeut koji je trebalo da dolazi kod njega kući.
Za rođendan telefon nije prestajao da mu zvoni. Prijatelji koji nisu hteli da mu smetaju u bolnici, bliski saradnici, brojne kolege, pa i novinari zvali su nakratko samo da mu čuju glas i požele sve najbolje. Posle podne, kad je zaspao, na telefon se javljala Gabi i kasnije mu prenosila poruke.
Već sutradan Arsen Dedić ponovo je završio u bolnici. Ovaj put u zagrebačkom “Rebru”. Kako je dobro reagovao na antibiotike, upala zbog koje je hitno hospitalizovan se povukla. Lekari su čak govorili da bi se za koji dan mogao vratiti kući. Međutim, stanje mu se preko noći opet pogoršalo.
Dok je čekao transplantaciju jetre u Padovi, bio je optimističan, iako nije krio da je pomislio kako ga je Haron već prevozio preko Hada: kad su bili nadomak druge obale, u poslednji čas ga je vratio u život. Ovaj put bilo je drugačije. Telo ga je izdavalo. Uz njega je sve vreme bila Gabi, katkad bi prepoznao njen glas i otvorio oči, a onda bi opet bolest pobedila pa bi utonuo u san. Čoveka neverovatne radne energije, s velikim srcem, ono je poslednje izdalo.
“Bit ćeš uvijek moja i dio moga sna, bit ćeš uvijek moja, i tvoj ću biti ja... Bit ćeš uvijek sa mnom, i kada budem sam...”, davnih je dana svojoj supruzi pevao Arsen Dedić. Ispalo je da je bio i prorok vlastite sudbine. Njegova Gabi zaista je bila deo njegovog sna i uz njega do poslednjeg trenutka.
Poslednje počivalište Arsena Dedića biće u Zagrebu, a prema njegovoj želji ispratiće ga samo porodica i nekolicina najbližih prijatelja.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 638.