Pošto se nedavno preselio na periferiju Beograda, dramski umetnik je ponovo otkrio zadovoljstvo, uzbuđenje i praktičnu stranu vožnje motora, što ga je vratilo u ranu mladost kad se, ispostavilo se, zaljubio u dvotočkaše za ceo život
Iako vozi dvotočkaše pola veka, glumac Branislav Lečić (63) uživanje u vožnji motora potpuno je spoznao tek u poslednja tri meseca, koliko živi u prigradskom naselju Ritopek. Iz sela u civilizaciju, tvrdi, odlazi po potrebi i poslom, a za te svrhe motocikl ima veoma značajnu ulogu.
- Neprevaziđen je u gradskoj vožnji, s njim se sve obaveze završe mnogo brže i lakše nego kad idete automobilom - priznaje Branislav. - Ne moram previše da brinem o parkingu, a kad se izvezem iz grada, mogu da dam sebi malo oduška i na auto-putu dodam gas, naravno nikada preko dozvoljene brzine. Dovoljno sam iskusan da ne pravim gluposti i da ne vozim brzo tamo gde ne treba, ali i da dam gas gde je to moguće. Nastojim da budem pažljiv motociklista. Poslednjih godina vozim BMW F 800 GS, koji je takoreći polukros motor, a i kruzer, njime može da se putuje na duže relacije. To je možda motor koji mi najviše prija od svih kojima sam upravljao do sada, jer ima snagu, startan je, a ne zauzima mnogo prostora. Dobra osobina mu je i što lako prolazi kroz saobraćajni špic, s njim nema razmišljanja o parkingu i gužvi.
PRIČE IZ MAJSTORSKE RADIONICE
Branislav je motore zavoleo sticajem okolnosti kao dečkić u rodnom Šapcu.
- Neke stvari u životu se jednostavno dese, nađeš se u krugu ljudi koji voze motore, počnu da pričaju o njima, daju ti da probaš i tako te “navuku”, pa ih s vremenom zavoliš i sam. Ali, veoma je bitan i odnos čoveka prema mašini. Imao sam dobre učitelje, niko nije vozio agresivno, manijački preko mere, uvek smo smatrali da treba da budemo oprezni, da pazimo i druge učesnike u saobraćaju, ne samo sebe. Podrazumeva se da smo vodili računa i o svojim motorima, brinuli u kakvom su stanju, održavali ih najbolje što smo umeli.
Prvu mašinu nabavio je sa trinaest godina, bio je to “puch”, kasnije je vozio neke malo “ozbiljnije” za to vreme, poput “tomosa” i “solexa”.
- Sve su to bili mali dvotočkaši koji su odlično obavljali posao, koristio sam ih da obiđem familiju i drugare u Šapcu. A kad sam umesto u gimnaziju otišao u srednju mašinsku školu, ljubav prema mehanici i motorima negovao sam u garaži kod mog prijatelja, mehaničara Bobana. Dolazio sam često, pomagao mu u poslu, ali i vozio motore koji su bili kod njega na popravci. Kasnije sam kupovao i neke ozbiljnije mašine, a kad je policija obnavljala vozni park, uzeo sam i jedan model od 500 kubika. Posle su došli i jači, imao sam čak i “ducati”, a sedao sam i na one od 900 i 1200 kubika. Kad su neki ljudi iz mog društva poginuli na motorima, prestao sam da ih vozim na neko vreme, prešao sam na bicikl, i to u rekreativne svrhe. Vozio sam i skuter “beverly piaggio”.
Upravo s tim skuterom doživeo je jedinu neprijatnost, pao je, ali se sve, srećom, završilo samo na ogrebotinama.
- Sa mnom na motoru bila je i partnerka, naleteli smo na šljunak na putu, i mada nismo išli brzo, pali smo. Nije bilo ništa ozbiljno, malo smo se izgrebali i mi i motor. Bilo je nekih nezgodnih situacija. One nisu retkost u saobraćaju, u kome učestvuje mnogo ljudi. Primetio sam da je, što idete južnije u Evropi, kult motora sve izraženiji, posebno u mediteranskim zemljama. Bio sam u Atini i oduševio se kad sam shvatio da tamo skoro svaka kuća, osim automobila, ima i motor, makar skuter. Mnogi često, zbog nedostatka prostora, vremena, mesta za parking, po gradu voze dvotočkaše i vozači automobila ih poštuju, obezbeđuju im prolaz. Motoristi su uvek prvi na semaforu, svi ih puštaju i baš vode računa o njima. Čini mi se da i mi u Srbiji u poslednje vreme učimo, prilagođavamo se i počinjemo da poštujemo motocikliste. Već ima dosta vozača koji ih gledaju s obzirom, a ne s prezirom, kao što je to bilo ranije.
OSVAJANJE HILANDARA
Glumac do sada nije pravio veće ture, išao je motorom samo do obale Jadrana, ali za narednu godinu planira jedno duže putovanje.
- Najlepše je da sa društvom krenete na neku udaljenu destinaciju. Trebalo bi da se motorom s odabranom ekipom uputim na Hilandar. Pre toga ćemo svratiti na Meteore. Već imam neku dogovorenu maršrutu, biće to fino putovanje, prijateljsko i duhovno. Svi vožnju motora povezuju sa slobodom i vetrom u kosi. Nije to bez veze, zaista je tako, međutim, sada su kacige obavezne i to je prava stvar. Iskreno, ne mogu da opišem osećanja koja me preplave kad sednem na motor. To jeste sloboda, krećete se direktno kroz vazduh, osećate ga na svom licu i telu. Ranije, dok nismo morali da nosimo kacige, to čulno iskustvo je bilo baš intenzivno, ali i sada možete iskusiti divan osećaj da ste u kontaktu s prirodom, s putem po kome vozite. Meni je to veoma uzbudljivo i lepo.
Umetnik kog televizijska publika trenutno može da gleda u serijalu “Pogrešan čovek” ima samo još jednu neostvarenu želju kad su motori u pitanju.
- Ovaj BMW koji sada vozim je vrlo retro, a voleo bih kada bih mogao da pronađem i prikolicu za njega. Mislim da bi to bilo zanimljivo, pošto bih tada mogao da povezem i neke starije osobe ili možda napravim krug sa sinom, jer je Lav isuviše mali da bih ga ovako vozio na motoru - iskren je Branislav.
Najnovije.
Zvezde.
