"Ne znam kako bih živela bez njenih saveta": Vjera Mujović o Radi Đuričin, Koko Šanel, prijateljstvu i ženskim slobodama

Dramska umetnica potvrdila je još jednom u praksi da se umetnički rizik po pravilu isplati: s prijateljicom i koleginicom Radom Đuričin postavila je na scenu privatnog muzeja predstavu o Koko Šanel i doživela trijumf jer posle svakog izvođenja priča s publikom uz penušavo vino

Dve glumice, dve žene sa posebnim stilom odlučile su da naprave predstavu “Mala crna haljina” inspirisanu životom slavne kreatorke Koko Šanel i postave je na jednu dosta neobičnu scenu - u prvi privatni muzej na ovim prostorima, u Dom Jevrema Grujića. U publici ima tačno 35 mesta. Rada Đuričin (84) i Vjera Mujović (46) oživljavaju detinjstvo, ljubavi, borbe, čežnju jedinstvene Koko Šanel koja je zauvek promenila modu. Osim što glumi, Vjera je i autor ovog teksta, a i producent komada.

Vjera Mujović o suprugu Štefanu: Razdvojenost daje neku posebnu čar našem odnosu

- Koko je govorila da je pčela u znaku Lava. Mene je inspirisala njena beskompromisna posvećenost poslu. Sve najveće nedaće prevazišla je radom. “Na posao” - stalno je ponavljala. Ta rečenica se neprestano ponavlja i u našoj predstavi - ističe Vjera Mujović. - Koko je napravila potpuni preokret u odevanju. Sada, kada nema pravila i ograničenja, to je teško razumeti, ne može da se napravi adekvatno poređenje. Ali, ona je oslobodila žene korseta, skratila haljine i visoke potpetice. Sve je to učinila da bismo mogle da radimo i budemo nezavisne. Borila se protiv pokrovitelja, protiv izdržavanih žena. Nije htela da zavisi od ljubavnika, muškaraca, predrasuda. Donela je slobodu ženama, ili, ipak, iluziju o slobodi. Koko je samu sebe stvorila: od sirotice iz manastirskog prihvatilišta, potom loše kabaretske pevačice i ljubavnice provincijskog oficira postala je imperator mode. E da, govorila je da moda ne postoji, već da postoji samo - stil.

OSUĐENE NA USPEH

Ovo je glumicama treći zajednički projekat. Do sada su uradile predstavu “Trun u oku” o životu američke pesnikinje Silvije Plat, zatim “Čovek čoveku” - priče velikana srpske književnosti, i evo sada “Malu crnu haljinu”. One su i bliske prijateljice. Rada je jednom u neformalnom razgovoru, posle neke premijere u Ateljeu 212, kroz svoj jedinstveni osmeh rekla za svoju Vjeru:

- Ostaviću je kada prestane da bude lepa.

Vjera to nije prestala da bude.

- Ona je moja najbliskija prijateljica i najdraža koleginica, ne znam kako bih živela bez njenih saveta, ne samo u pozorištu već i u životu - kaže Vjera o Radi.

Tokom dugotrajnih priprema imale su razne dileme, ali jedna je bila baš teška.

- Najteže je bilo poverovati da će se koncept o dve Koko Šanel dopasti gledaocu, sve ostalo je bilo lako. Na samom početku, plašeći se da predstava ne bude preduga, da ne “udavimo” publiku, previše smo skratile tekst, pa je sve trajalo manje od pola sata. Onda smo, kako kažemo mi glumci, “otvorile štrihove” i vraćale tekst. I srećne smo da je naša “Mala crna haljina” tako dobro primljena i da mi uživamo u igri.

Posebna je priča o prostoru u kome se igra predstava, gde svakog gledaoca glumice sve vreme gledaju u oči, čuju svaki njegov uzdah.

- Osećaj je kao kada gledate film i ulazite u intimni svet drugih. Sada drugi ulaze direktno u naš svet. To je veoma lepo, inspirativno i intimno. Neko ko dođe da nas gleda nije samo posmatrač, gledalac, već aktivni učesnik. Naime, gledaoce, ponekad, osećam kao da su u mojoj koži. Oni ulaze u naš prostor, susreću nam se pogledi, kao što mi se pogled ukršta i sa Radom koja mi je partner. Baš je lepo kad vam se ukrsti pogled sa nekim ko se snažno saživeo s predstavom. To je podsticajno. Isto tako, i gledaoci su izloženi većoj pažnji. Na premijeri smo imali ceo prvi red pun lepotica obučenih u Šanel koje su, na neki poseban način, svojom pojavom doprinele izvođenju našeg komada, posle čijeg se završetka pije šampanjac i razgovara s publikom.