Poslednji pozdrav za Isidoru Bjelicu: Putovanje do zvezda...

Književnica Isidora Bjelica preminula je u 53. godini u Beogradu posle sedmogodišnje borbe s kancerom. Ovu kratku informaciju prenela je većina medija u regionu. Bez emocija, samo faktografiju. 

- Lav me je nosio do petog sprata jer u našoj zgradi nema lifta. Nebojša muški, bez mnogo reči, podnosi sve. I trpi. Ne odvaja se od mene. Radi na sto strana kako bismo sakupili novac za lečenje. A ovo je skupa bolest. Vila je imala 11 godina kad sam obolela. Držala mi je glavu dok sam povraćala, prolazila kroz moje fizičke i mentalne padove. Ostajala je celu noć pored moje bolničke postelje. “Samo me ne napuštaj”, govorila mi je - rekla mi je Isidora 2018. prilikom našeg poslednjeg susreta.

U prethodnih šest meseci nije mi odgovarala na poruke. Naslutio sam da nešto nije u redu. Prvo sam mazio strepnju mislima da je negde otputovala, da je verovatno u stanu u Herceg Novom u kome je godišnje provodila po nekoliko meseci. Potom sam od zajedničkih prijatelja saznao da je bolest postala još agresivnija i da nije dobro. Znajući da je četiri puta uspevala da se izvuče posle povratka bolesti, a svaki novi dolazak je bio sve bezobzirniji i snažniji, verovao sam da će moći da živi s tim neprijatnim saputnikom. A kancer je podmukao, pokušava da vam uzme sve, uključujući i dostojanstvo. Samo retkima pođe za rukom da se izvuku iz tog valcera sa smrću.

Za vreme sedmogodišnjeg “druženja” sa onim što se najčešće eufemistički naziva “opaka bolest”, valjda u želji da se jasno i glasno ne napiše ili izgovori reč rak ili kancer, Isidora je završila dva univerziteta, humane i alternativne medicine, i dosta toga saznala o sebi.

- Zapravo niko ne zna šta je ova bolest, ali ništa kao ona ne topi taštinu i ego. Tu, na ivici smrti, suočiš se s time koliko si mali i nebitan. Nekada sam verovala da znam svašta i da mi je mnogo toga jasno, danas sam svesna da ne znam ama baš ništa i da mogu samo dragom Bogu da se molim da mi da snage za sve ovo. Većina ljudi živi u paralelnoj realnosti. Dovoljno bi bilo da jednom prošetaju onkologijom da shvate kako su im prioriteti pogrešni. Ništa tako ne urazumljuje kao bolest. Odjednom uvidiš kakva si bio budala i oko čega si se nervirao - ispričala mi je dok smo sedeli u njenom stanu u Vojvode Dobrnjca.

A Isidora je odbijala da umre. Sedam godina se borila kao malo ko. Jednom u dva-tri meseca išla je u Skoplje na kliniku Ačibadem, tražila je način, istraživala alternative.

Kao znatiželjna osoba enciklopedijskog znanja, čitala je mnogo. Pogled je, osim na književna dela, rado spuštala na magazine, čak i na društvene mreže. Poslednjih godina digla je ruke i pogled od štampe, naposletku i od fejsbuka. Iako je delovala snažno, zapravo je bila krhka. Pogađale su je priče da je bolest izmislila kako bi bolje prodavala knjige.

- Dobra sam samo ako umrem. Kad bi se to desilo, svi bi me sažaljevali dan-dva, i tek onda bi možda bili uvereni kako nisam izmislila rak. To je strašno. Ne znam ko protura te priče da sam izmislila rak jajnika kako bih povećala prodaju svojih knjiga, kako bih zaradila na bolesti. I da vam iskreno kažem, više ne osuđujem te ljude. Prolazeći kroz vatru poslednje tri godine, menjala sam se i svesno i nesvesno. Više ne zameram onima koji bacaju zlo na mene. Pre ili kasnije, ono što žele drugima vrati se njima. To se u psihologiji zove efekat ogledala. Sistem je sledeći: ako brzo, još bolje iznenada, umreš, odlično je. Ako ostaneš živ, ne valja. Mi smo sredina koja ceni mrtve više nego žive. Ali samo nekoliko dana, dok se mrtvi ne zaborave. To me je pogađalo. I to žestoko. Dešavalo se da se takve stvari pojavljuju javno, u medijima, u momentu kad ne mogu da stojim posle sedmočasovne hemioterapije. Primitivizam je glasan. A lopov najpre vidi lopova, prevarant prevaranta. Ovde su reformatori i umetnici često završavali na lomači. To je ružna osobina nekih Srba. I nije jedina. Samo mrtva bih im bila dobra. To nas kao usud prati kroz vekove. O tome vam najbolje govore sudbine Isidore Sekulić, Milene Pavlović Barili ili Anice Savić Rebac. Mrtvoj Isidori su zagledali dole da provere da li je bila nevina. Milena je pobegla od te sveprisutne malograđanštine. I nikada nije bila srećna. Polovina nas je bolesna, a društvo nam je potpuno dehumanizovano. Da se razumemo, daleko od toga da sam svetica. Grešila sam, i to mnogo, ali sam se suočila sa onim što sam radila. Ne sudim nikome. Ako ne mogu pomoći, barem ne odmažem.

A Isidora je odbijala da umre. Sedam godina se borila kao malo ko. Jednom u dva-tri meseca išla je u Skoplje na kliniku Ačibadem, tražila je način, istraživala alternative. S velikom pažnjom i prijateljskim pristupom objašnjavala mi je prednosti klistiranja organskom kafom kad sam joj poverio da imam problem s varenjem.

 Za vreme sedmogodišnjeg tanca s kancerom upoznala je najbolje i najgore.

Tražeći odgovore i rešenja, u svom domu je pravila sajam hohštaplera i hulja, ljudi koji profitiraju na lažima i tuđoj nesreći. Kao neko ko je dobro upoznao ljudski karakter, o tim iskustvima nije govorila s gorčinom.

- Kad si bolestan, jedini cilj ti je da ozdraviš. Jedan čovek mi je prodao ulje kanabisa. Platila sam ga mnogo novca. Međutim, umesto njega, dobila sam obojeno ulje neke žitarice. Pravo ulje kanabisa nabavila sam tek u Amsterdamu. Ova bolest puno košta. A svako zna nekog čoveka iz Borče, Koteža, Mirijeva koji ima lekovitu travu ili napitak. Jedna žena mi je uvalila neku Teslinu mašinu koja ničemu ne služi. Kroz našu kuću prodefilovalo je mnogo prevaranata. Ali to je bila škola. I nikoga od njih ne osuđujem, iako mi je neverovatno da se neko bogati na tuđoj nesreći. I nije to svojstveno samo nama. Iste stvari su mi se dešavale i drugde. U Rusiji sam bila na instuitutu za kvantnu medicinu, gde su mi saopštili da mi se bolest vraća. Poslednji novac sam dala za injekcije blastofaga. A onda mi se sreća zbog leka pretvorila u očaj. “Znate, treba vam uputstvo za korišćenje injekcija, a ono košta 15 hiljada evra”, rekli su mi. Izašla sam iz te zgrade u predgrađu Moskve ridajući. Bila sam sama i poražena. Imam lek, a ne mogu sebi pomoći. Bolest je najveći biznis, kako onaj legalni baziran na farmaciji, tako i nelegalni.

Verovala je u dobrotu, priznavši mi da je bolest od nje napravila boljeg čoveka.

Tokom sedmogodišnjeg rata i ljubavi s bolešću dobijala je poruke od mnogih poznatih, još više nepoznatih. Trudila se da svima odgovori, ukaže na znake pored puta, odvrati ih sa stranputica, pruži im mapu za prečice. Ako nekome moje iskustvo pomogne, najsrećnija sam, govorila mi je.

- Velika mi je satisfakcija što dnevno dobijam stotinak pisama preko društvenih mreža. Ljudi mi se zahvaljuju na knjizi “Sama 3”, u kojoj sam navela sve elemente integrativne medicine koji su meni pomogli da preživim. Mnogi moju knjigu nazivaju novim Pelagićem. Ima i onih koji traže savet. Svima izlazim u susret deleći svoje iskustvo. Kad čovek oboli, posebno od opake bolesti, dosta vremena potroši u lutanju. A vremena često nema - kazala mi je prilikom poslednjeg viđenja.

Sad, kad je više nema, kad je njena bolest dobila potvrdu u smrti, beogradska čaršija će o njoj govoriti s nešto više simpatije. Volimo mrtve. Doduše samo nekoliko dana. Posle dolazi zaborav kao glavna srpska olimpijska disciplina. Isidorini romani će se više tražiti po knjižarama. I to je jedini benefit njenog odlaska.