Prva dama rokenrola prekinula ćutanje: Intimna ispovest Slađane Milošević

Posle dugotrajnog ćutanja prva dama srpskog rokenrola Aleksandra Slađana Milošević prvi put govori o atipičnom funkcionisanju bračne zajednice s američkim novinarom Džejmsom Hagadonom i kako poput većine umetnika noću stvara a danju spava

Slađana Milošević: Uz moje ime vezivale su se najteže bolesti, deca koju krijem, droga i hapšenja

Uprkos opštem uverenju da sa njom nije lako sarađivati, da je nepredvidiva i zahtevna, moram da vas razočaram - sa Aleksandrom Slađanom Milošević je uživanje raditi. Prva dama domaćeg rokenrola je pitoma, duhovita i hirurški svesna sveta u kome živi. Retko prima goste u sopstveni dom, jer joj je dosadilo da se druži s ljudima, ali ovog puta je napravila izuzetak. Okruženi njenim umetninama, mislima koje se roje, ali se ne čuju, gitarama i slikama iz kojih izbija neko buntovništvo i dobar duh prošlih ali i budućih vremena, upoznajemo se. Završilo se tako što mi je na rastanku spakovala u plastičnu kutiju domaće vanilice, da ponesem.

Razgovor nije mogao da počne dok za to odobrenje nije svojim lavežom izdala Princeza Morgan - njen sedmogodišnji ljubimac, pas rase papijon, isti onakav kakvog je na giljotinu pod rukom nosila francuska kraljica Antoaneta, a kraljevi Evrope spavali s njima u krevetima, grejući se tako u svojim dvorcima punim promaje - sa kojom Slađana komunicira na engleskom.

Vrtimo se po njenim uspomenama, standardima koje je postavljala odavde do Amerike i Kine, priča kako više ne može da podnese da joj stavljaju veštačke trepavice jer su joj svojevremeno u Sovjetskom Savezu, gde je imala tri koncerta dnevno, non-stop lepili te trepavice koje su, prema proceni stručnjaka, neophodne da bi njen lik videla i publika u trinaestom redu.

U Slađanin umetnički raspon, osim muzike, stali su i autorsko-enciklopedijsko delo “Civilizacija i žena - Muška žena” u dva toma, na 1732 stranice, koje je pisala 11 godina, knjiga “Otkrića” i istoimeni film posvećen Nikoli Tesli koji je u stalnoj postavci Teslinog muzeja, knjiga prozne poezije “Adame, ne ljuti se” i još mnogo, mnogo toga. Niz taj tobogan raskošne umetničke karijere spuštamo se do sadašnjeg trenutka.

Nastavak intervjua sa muzičkom zvezdom pročitajte na sledećoj strani...

Pre odlaska u Ameriku bili ste nekoliko decenija prva ženska megazvezda Jugoslavije. Koji je to momenat bio kada ste shvatili da vas “skidaju sa trona”?

- Posle desetak godina boravka i putovanja između Kine i Amerike u Beograd sam došla nakratko kako bih se roditeljima pohvalila novim, velikim ugovorom za izdavanje albuma u Americi. Sasvim neplanirano, ostala sam duže i u prvim godinama bila na istim pozicijama, ali postojala je već tendencija da se novokomponovana muzika i njeni eksponenti favorizuju, podignu na najviši nivo i zauzmu mesta nas nekolicine sa pop i rokenrol scene. S vremenom je čitav šou-biznis sveden na tu vrstu “muzike”. U novoj Srbiji, koju sam jedva prepoznala, nisam bila dobrodošla i nisam mogla biti na pozicijama medijske, finansijske i političke moći. Borba i nelojalna konkurencija postajale su sve teže, kako je moć nove elite rasla. Moje, do tada neprikosnoveno mesto polako je počelo da se urušava. Na vladajućoj novokomponovanoj sceni sve sam češće ostajala bez resursa neophodnih za pomeranje granica i postavljanje meni svojstvenih standarda. Čak su i moje saradnike i medije lako pridobijali za sebe, jer novac je fantazam koji urušava vrlinu, vernost, ideale. Novac i moć su magija modernog vremena. Iako sam potpisala mnoštvo ugovora, retko koji je bio ispunjen. Recimo, zakazan je koncert u Centru Sava, ali sprečili su me da ga održim, potpisan je ugovor za otvaranje Zaječarske gitarijade, ali se nastup nikada nije dogodio, šest-sedam ugovora potpisano je za snimanje šou-programa, ali je svaki bio otkazan. Na kraju je dogovoreno snimanje serijala od 12 epizoda za RTS po scenariju na osnovu knjige “Muška žena”, ali posle godinu dana rada urednik programa je misteriozno prekinuo saradnju.

Kako se vi osećate u tom trenutku?
- Kao na početku, kada sam se probijala sredinom sedamdesetih. Slični su bili otpor i zabrane. Kod nas se ništa ne menja, mada nam se često promene priviđaju. I sada je isto - moć je koncentrisana na jednom mestu i taj kordon se teško razbija. Sve je kao na početku i tek sada postaje jasno koliku sam moć i snagu morala da utrošim kako bih ondašnju sredinu probudila. Kada sam uspela da prokrčim put, mnogi su, bez posledica, prošli njime, ne znajući da je doskora bio neprolazna prašuma. Sve češće pišem o okolnostima svakakvih sabotaža i zabrana. Neka ostane zabeleženo. Teško je poverovati da se ovakav bojkot događa jednom umetniku u 21. veku. Postojala sam i delovala 30 godina ranije, kao neko ko je začeo mnoge novine na Balkanu, i ne samo tu već i u Kini, gde sam bila prva žena-umetnik koja je svirala rok i džez, ili u Sovjetskom Savezu u ranim sedamdesetim. Tada su pokušavali da me vrate u Jugoslaviju kako ne bih “kvarila rusku omladinu” svojom buntovnom muzikom. Gde god sam se našla došla sam u konflikt sa vladajućim sistemom. Sećam se trenutka kada je naša čuvena glumica Maja Sabljić, dok smo se jednom prilikom vozile čuvenim bulevarom Lorel kenjon u Los Anđelesu, prekinula tišinu rekavši mi: “Znaš, ti si opozicija opoziciji. Nikada te nijedan sistem neće voleti.”

Slađana Milošević: Nemam decu i nije mi žao

Jeste li umorni od svega toga?

- Nisam. Ali razlika je velika jer više nemam 18 godina i želju da se naprežem kako bih promenila stvari koje sam već toliko puta pomerala. Ne prija mi, pošto više od 40 godina bijem istu bitku. Najopasniji po budućnost jeste otpor prema novitetima. U ljudima se tada rađaju strah i nesigurnost. Pitaju se - šta će biti ako se stvari promene? Neće ništa biti, samo će jedna žena svirati gitaru, gej muškarac će uživati u svojoj vezi, a u Americi će jedan tamnoputi čovek postati predsednik države. Nijedna od ovih stvari neće nikoga ugroziti, ali predrasude su jake i moćne.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Da li ste oduvek znali da ne želite da imate decu?

- Da, kao što sam oduvek znala u kojoj meri me zanimaju strast i seksualni nagon i šta je moj izbor. Bila sam okrenuta učenju i nauci od prvog dana. Od najranijeg detinjstva postavljala sam svoje teorije i razvijala ih. Sa devet godina sam mami pričala o ličnom otkriću sveta kao iluzije, filozofije, koja se danas veoma proširila, te imamo Matrix postavku sveta ili Kompjuter metaforu stvarnosti. U šetnji sa mamom govorila sam joj kako će ljudi jednog dana jesti hranu iz plastičnih folija, koncentrisanu u kockice.

I ona se verovatno zabrinula, pomislila da joj je kćerka “pomalo čudna”?
- Ne, naprotiv. Moja mama je bila otvorena, oduvek je znala da ima genijalno dete. Roditelji su me pripremali za takav život. Pored njih, tu su bile i tetke i dede, svi su podržavali moju želju za saznavanjem. Sa četiri godine sam krenula u muzičku školu. Kada decu favorizujete i negujete ih u posebnim uslovima, njihova inteligencija, znanje i razumevanje sveta daleko su viši nego kod zapostavljene dece. To možete videti i kod životinja. Postoje ljudi koji svoje ljubimce ničemu ne uče, osim da ih prate u šetnji. Takav odnos je beskoristan, jer pored sebe možete imati psa ili mačku sa fondom od 200 reči i visokom emotivnom inteligencijom. Kada izvedem psa u šetnju, ne nosim telefon. Izvesti bebu ili psa napolje i držati telefon u ruci je besmisleno, poništava komunikaciju. Zašto ih imate ako ste posvećeni sebi ili nekakvoj spravi, telefonu? Sav svet u svom okruženju moramo da čuvamo i negujemo!

Jednom ste rekli da je fantastičan primer braka kakav su imali Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr, koji su živeli u istoj zgradi u odvojenim stanovima.
- I dogovarali se za sastanak telefonom. To je totalna sloboda. Kada odgovaraju jedno drugom, oni su tu, kada imaju obaveza ili drugih interesovanja, izvine se i svako krene u svoje odaje.

A kakav je bio vaš brak?
- Baš takav. Mi smo se sastajali i rastajali, svako je išao svojim putem. Moj suprug Džejms Hagadon istih je pogleda kao ja. Nije reč o modernoj verziji slobodnog braka, niti su u pitanju vanbračni seksualni izbori, naprotiv, reč je o intelektualnim i duhovim izborima, gde svako ima mogućnost bavljenja sobom. Moj suprug je po obrazovanju novinar sa širokim znanjem, kakve su i teme koje razmenjujemo, od vere do nauke. Kada je, na primer, osim hrišćanstva, počeo da izučava zen filozofiju, ja sam se zanimala za filozofiju uma, kojom sam se godinama bavila.

Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...

Kako je to funkcionisalo?
- Sjajno, niko nema zamerke. Ali ne preporučujem naša rešenja. Svako neka potraži svoju čarobnu formulu.

Završilo se?
- Ne znam da li se završilo. Najozbiljnije to kažem: tri puta smo pokušavali da se razvedemo, ali u tome nismo uspeli. Iako ne znamo da li smo razvedeni, to ni njemu ni meni nije nimalo važno.

Da li komunicirate?
- Svakako. Delimo zajedničku kućicu u Holivudu, gde je on trenutno. Džejms nikada nije bio u Srbiji ali ga je moja mama naučila malo našeg jezika. Imamo predivnu baštu, prepunu simbola. U trenutku kada sam završavala knjigu “Muška žena” on je za mene “napravio” Rajsko drvo. Doneo je providne diskove kroz koje se prelamala svetlost, kroz grane provukao zmiju i okačio jabuke na drvo. Zanimljive stvari imamo u našoj velikoj božanskoj bašti. Obožavam bašte, ali ovde je nemam, zbog čega sam očajna.

Napravićete je?
- Nemate pojma koliko bih to volela. Dodir sa zemljom je neprikosnoveni fizički i energetski doživljaj.

Noćna ste ptica?
- Pre bih rekla “neka čudna vrsta”, po mojoj pesmi. Nekada sam ranoranilac, ustajem u pet ujutru, pišem, sviram. Evo vidite, na sve strane su sveske sa zapisima, svakog dana nešto zabeležim. Ne znam čemu će sve služiti, ali sklopiće se u neku knjigu. Rob sam stvaralaštva. Neko misli da je stvaranje sloboda - ne, to uopšte nije tako divno stanje, već je često zastrašujuće. Ne mogu da se odvojim od nagona za stvaranjem, koji me tera da stalno pišem, snimam, produciram. Usred noći ustanem i sviram gitaru, jer pravi muzičari sve vreme čuju ritam i muziku. Svaki drugi ritam mi smeta. Ne znam da li ste osetili tišinu kada ste ovde ušli?

Jesam.

- Tu tišinu sam stvorila svojom energijom i smirenjem duha. Ne podnosim besmisao civilizacijske kakofonije. Kao i većina umetnika, uglavnom stvaram noću jer me spoljni zvuci ometaju. Tada mogu da mislim. Neki put radim celu noć, spavam preko dana i budim se u sedam uveče. Umetnici teško stradaju zbog životnog ritma i neopozivog nagona za stvaranjem.

Jedan od vaših hitova je “Gorim od želje da ubijem noć”.
- Ubijam je stvaranjem. A stvaranje istom merom uzvraća.

Jeste li isključivi u poslu?
- Prilično. Ima i onih koji će vam reći još ružniju stvar - da sam apsolutista.