Radoš Bajić: Mladi su danas prinuđeni da zaborave korene

Božić je vreme deljenja radosti i ljubavi, ali i praštanja. U domu Bajić-Jočić atmosfera najsrećnijeg hrišćanskog praznika traje tokom cele godine. Ova složna srpska porodica, netipična za današnje pojmove a nekada uobičajena, navikla je da joj kuća nikad nije tesna, iako ih pod istim krovom živi čak desetoro. Tako će i Božić dočekati u ljubavi, bez potrebe da išta jedni drugima praštaju, poštujući naše tradicionalne običaje i amanet da ih prenose s kolena na koleno.

- Veličanstvenost Božića kao praznika jeste u njegovoj moći da okupi ljude i kada je najteže - rekao  za Novosti Radoš Bajić. - Još od malih nogu radovao sam se njegovoj proslavi i običajima koji su mi obeležili detinjstvo. U ranu zoru, pre izlaska sunca, pucanjem iz pušaka i prangija moji stari su objavljivali odlazak u šumu po badnjak. Naučili su me da se najpre drvetu praznik čestita pozdravom: "Dobro jutro", uz molbu da našim najbližima u Novoj godini donese zdravlje i sreću. Zatim se zaseca sa istočne strane i posipa žitom, a domaćin ima obavezu da ga poseče snažnim udarcem iz prve ruke kako se ne bi mučilo. Decenijama smo ovaj običaj poštovali u rodnoj kući u Medveđi, gde moj otac Miloš, koji je vitalan uprkos tome što će uskoro napuniti 85 godina, i dalje unosi badnjak. Poslednjih godina sa porodicom dočekujem Božić kod kuće u Beogradu.

Proslava Badnje večeri u domu Bajića počinje običajem unošenja badnjaka i slame. Radoša na vratima dočekuje okupljena porodica. Najmiliji ga posipaju žitom i žele mu dobrodošlicu, a zatim najmlađi pijuču i traže darove u slami. Na trpezi se služe posne đakonije, koje godinama priprema Radoševa supruga Milena uz pomoć ćerke Jelene i snaje Ivone. Pre nego što pristupe sofri, Radoš sa sinom Nedeljkom i zetom Predragom lomi kolač, zaliva ga vinom uz "Očenaš".

- Meni i mojoj sestri Jeleni najvažnije je da deci usadimo ljubav prema srpskoj tradiciji i običajima, kao što su to činili naši roditelji - priča Nedeljko. - Najlepše uspomene koje vezujem za Božić su porodična okupljanja na selu, gde smo uz dedu i pradedu obeležavali najveći hrišćanski praznik. Sa radošću se sećam kako sam sa njima odlazio u šumu po badnjak. Sam taj čin, koji je dužnost glave porodice, a u kojem sam učestvovao, otvarao mi je vrata sveta odraslih. Zbog toga sam Božić voleo još više. Nastojim da prepričavam deci uspomene na detinjstvo, kako bi i oni razvili istu ljubav prema tradiciji. Mladi su danas izloženi uticaju primarno anglosaksonske kulture i propagande, prinuđeni su da zaborave korene. Tako umesto Dana vina i Svetog Trifuna slave Dan ljubavi, a stari srpski običaj Bele poklade zamenili su američkim praznikom Noć veštica.

Na Božić familija Bajić-Jočić ne ide u goste, već dočekuje položajnika. Tog dana posvećeni su jedni drugima, a ove godine će uz Radašinovo vino i božićnu trpezu analizirati proteklu godinu. Sabiraće utiske o tome šta je urađeno i šta ih čeka u 2017. A sledećeg dana, kao što običaj nalaže, započeće poslove kako bi im godina bila berićetna.

- Blagosloveni smo time što živimo zajedno, iako svako od nas ima svoj životni prostor. Jedni drugima smo najbolji prijatelji i najveći oslonac. Svi smo usmereni ka istom cilju i delimo energiju kojom ga ostvarujemo. To je retkost u današnje vreme, ali taj dar nas održava i čini jačima - poručuje Radoš.

"PSI LAJU, VETAR NOSI"

Na dan Božića emitovaće se poslednja, 101. epizoda najgledanije domaće serije svih vremena "Selo gori, a baba se češlja" . Uprkos tome što se serijal posle pauze od pet godina vratio na mali ekran, te se uporedo prikazivao sa nekoliko novih domaćih TV naslova, Bajićevo "Selo" nije imalo konkurenciju. I sa završnim petim ciklusom potuklo je sve rekorde gledanosti! Mada se čini da pričama o meštanima živopisnog Petlovca kraj Morave nema kraja, autor je odlučio da se ovog puta zauvek oprosti sa njima i posveti novim izazovima.

- Sa prvim danima proleća počinjemo snimanje nove serije "Psi laju, vetar nosi" - otkrivo je za Novosti Bajić. - Reč je o projektu na kojem dugo godina temeljno radimo i za koji verujemo da će postići uspeh. Serija je urbana i posvećena je životu ljudi na periferiji Beograda. Baš kao o srpskom seljaku, o tim našim sugrađanima retko ko se bavio na televiziji. Uglavnom se snimaju serije o ljudima iz centra prestonice, a nikad nemamo priliku da vidimo kako izgleda svakodnevica hiljada onih koji iz mnogobrojnih prigradskih naselja dolaze u gradsko jezgro zbog posla i obaveza. Ja sam napisao scenario, a ovog puta uloga režisera poverena je mojoj ćerki Jeleni.