Najstariji aktivni glumac u Srbiji Vlastimir-Vlasta Velisavljević otkriva kako se odmah po završetku Drugog svetskog rata zaljubio u igru pod obručima i da mu je bila velika čast što je košarkašima Crvene zvezde uručio pehar namenjen najboljem timu u Srbiji
Glumac Vlastimir-Vlasta Velisavljević (92) nedavno je imao zanimljivu i dragu ulogu - predao je košarkašima Crvene zvezde pehar za osvojenu košarkašku Superligu Srbije. Ne ume da objasni zbog čega su organizatori pozvali njega, a ne nekog političara ili direktora, kako je to uobičajeno, ali se dodeli veoma obradovao.
- Kad su me kontaktirali, bio sam prilično zbunjen i isprva nisam hteo da prihvatim predlog, mislio sam da će se neko od političara ljutiti, ali uspeli su da me nagovore. I mislim da je ceremonija na kraju bila vrlo lepa. Održana je samo pred navijačima Partizana, jer nije bilo Zvezdinih, a imam utisak da se nisu ljutili na mene zbog toga što sam dodelio pehar njihovim najvećim rivalima.
Glumac je veliki ljubitelj i poznavalac košarke i kad god može dolazi na utakmice.
- Redovan sam na tribinama kad nemam predstave ili neke druge obaveze. Onda se posvećujem isključivo košarci i izuzetno uživam u tome. Strastveni sam navijač Crvene zvezde, pravi zvezdaš, ali kad gledam utakmicu, emocije ne ispoljavam, jedem se iznutra. Veoma me pogađa kad vidim lošu situaciju tokom meča, kao i kad neko od neodgovornih navijača baci neki predmet na teren ili se nedolično ponaša. Posle žestokih sukoba zanosio sam se idejom da je moguće da navijači Crvene zvezde i Partizana zajedno, uz pesmu i bodrenje, krenu peške sa starog Kalemegdana. Mislim da bi to bila veoma lepa manifestacija, istinski sportski spektakl koji bi pokazao kako se iskreno navija za svoj klub, ne samo na tribinama. Nažalost, duboko sam svestan da je to utopija.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
SPORT SPAJA
Vlasta otkriva da košarku prati veoma dugo, decenijama, još otkad se igrala na Tašmajdanu posle rata.
- Košarkaši i glumci oduvek su bili bliski, uvažavali su se i poštovali. To je posebno bilo vidljivo dok sam bio član Beogradskog dramskog pozorišta na Crvenom krstu. Tamošnji klub Radnički bio je rasadnik kvalitetnih boksera i košarkaša. Bila je to neverovatno dobra škola košarke u kojoj su ponikli brojni uspešni reprezentativci i kasnije treneri. Između ostalih i Duda Ivković i njegov brat Piva. Mnogi košarkaši su često dolazili u pozorišni klub, družili smo se, zajedno proslavljali njihove pobede i naše premijere, kao i brojne praznike. Osim u Radničkom, dobra košarka igrala se i u OKK Beograd, Zvezdi, Partizanu, na čije smo utakmice takođe odlazili i navijali, za sport. Bila su to romantična vremena, a košarka je bila neki moj beg od trenutne političke situacije, pošto smo na mečevima mogli emotivno da se potrošimo.
Glumački bard žali što su se vremena promenila i što se danas igra znatno drugačije.
- Igra je mnogo agresivnija i brža, ali uprkos tome, i dalje odlazim na utakmice i stalno mislim da sve može da bude bolje. Zvezda i Partizan jesu sportski rivali, odnosno to treba da budu. To su klubovi čiji su tereni bili jedni do drugih i oduvek su se međusobno uvažavali i poštovali. Ova sadašnja zbivanja ne umem da objasnim, to nije sportsko navijanje. Ne samo kod nas, ima toga i kod Engleza i Nemaca. Sport se, nažalost, pretvorio u nešto što razdvaja ljude, a trebalo bi da ih spaja.
Najnovije.
Zvezde.
