Legendarni basista Miša Aleksić ispraćen je uz čuvenu pesmu koju je sam odabrao!

Basista Riblje čorbe i najnasmejaniji čovek srpskog rokenrola Miroslav-Miša Aleksić po sopstvenoj želji ispraćen je na poslednje putovanje uz čuvenu pesmu Bitlsa.

Muzičar Miroslav-Miša Aleksić preminuo je u 68. godini od virusa korona posle dvonedeljnog bolničkog lečenja i sedam dana na respiratoru, 29. novembra. Basista i jedan od osnivača grupe Riblja čorba, po ličnoj želji, ispraćen je na kremaciju na groblju Lešće uz zvuke pesme “Let It Be” Bitlsa.

Miša je s Čorbom proveo pune 42 godine, komponovao neke od najvećih hitova, poput “Amsterdama”, “Ja ratujem sam”, “Ostaću slobodan”, a svojevremeno je izjavio:

- Da mi je neko pre toliko godina rekao da ću svirati u bendu koji je prodao više od milion ploča, da ću obići pola zemaljske kugle i odsvirati hiljade koncerata, rekao bih mu: “Nema šanse, nisam ja te sreće.” A ipak sam, zahvaljujući Čorbi, sve to video i proživeo.

Upoznali smo se i sprijateljili pre 11 godina kada sam radila naš prvi intervju za Gloriju. Bio je vedar, duhovit, iskren i veoma posvećen svojim devojkama, supruzi Jasmini, s kojom je u braku proveo skoro četiri decenije, i kćerki Mini. Za suprugu mi je priznao da se dugo borio za njeno srce i da mu se hrabrost na kraju isplatila. Bio je izuzetno ponosan na Minine uspehe, sa ushićenjem je pričao o komadima koje je napisala, romanu “Pogled kroz ključaonicu” čiju je promociju očekivao s velikim nestrpljenjem.

Jedna noć je učvrstila naše prijateljstvo. Zajedno smo se u sitne sate vraćali u Beograd iz Novog Sada sa jednog iz serije koncerata “Čorba se čuje i bez struje”. Bila je to nezaboravna noć, držala ga je dobra energija. Na pola puta odlučili smo da stanemo na jednoj benzinskoj pumpi i uz belo vino počeo je da priča kako je nabavio svoju prvu fender gitaru. Tom prilikom mi je otkrio i kako se kao klinac, pošto su ga roditelji terali da svira klavir, od profesorke krio u ormanu. Umeo je satima da sedi šćućuren na dnu ormana, sve dok profesor ne bi otišao. Zavoleo je muziku, u sedmom razredu nabavio akustičnu gitaru i počeo sam da uči da je svira. Smejao se tada detinje iskreno.

Pristanak na reprizu!

Često je govorio da je mnogo toga u životu postigao upravo zahvaljujući osmehu, jer je tako najbolje komunicirao sa ljudima. I nikad mu nije bilo teško da sa svakim, čak i slučajnim prolaznicima na ulici, zastane, popriča i osmehne se. Nikoga nije odbijao, a sećam se da je jednom od dečka koji je na ulici prodavao karte za beogradska pozorišta kupio čitav komplet i poklonio mi, uz opasku da zbog svirki neće tada imati vremena da ide na predstave.

Tvrdio je da mu energije nikad nije falilo i da ga ne drži mesto. Zato je osim za bas gitaru u Čorbi bio zadužen za vođenje finansija, dogovaranje koncerata, komuniciranje s fanovima. S Borom Đorđevićem je imao poseban odnos, još od prve ploče. Po povratku sa školovanja u Americi osnovao je svoj prvi bend SOS i zahvaljujući Robertu Nemečeku snimio tri singla, koji su se lepo prodali, ali kad je došlo vreme da se napravi album, posavetovali su ga da nađe ozbiljnijeg pevača.

- Družili smo se tada sa Borom i zamolili ga da otpeva sve pesme, što je on s velikim uspehom i uradio. A nekako u to vreme počeli smo da se dogovaramo i o stvaranju Riblje čorbe, pa album benda SOS nikad nije ni objavljen. Ali zato jeste prvi Čorbin singl “Lutka sa naslovne strane”. Ostalo je historija - ispričao mi je u jednom od intervjua.

Pročitajte i Bolne uspomene Miše Aleksića: Riblja čorbani danas nema mira zbog pogibije devojčice na koncertu

Posle objavljivanja knjige “Uživo!: Autobiografija” priznao mi je:

- Kad bih mogao ponovo da proživim svoj život, ne bih promenio ni dan. Pristao bih jedino na reprizu.

Na njegovom poslednjem putovanju, na ispraćaju za kremaciju na groblju Lešće, bili su svi koji su ga voleli i poštovali, uprkos hladnom, vetrovitom danu i strahu od virusa korona. Uočljivo je bilo samo odsustvo njegovih drugara iz Riblje čorbe. n