Aja Jung: Svoje kćerke učim da misle, primećuju, da kroz život idu hrabro

Aja Jung,  direktorka Beogradskog festivala igre, ima mnogo razloga za zadovoljstvo. Publika je nedavno u velikom broju ispratila program 14. Festivala igre, najznačajnijeg plesnog festivala u ovom delu planete potvrđujući njegovoj direktorki da je vredelo deceniju i po ulagati, raditi, boriti se s vetrenjačama.

A posle trijumfalnog završetka festivala nastupima Mihaila Barišnjikova,  Aja Jung najavljuje da je prepreke, kojih je sve više, neće sprečiti da i ubuduće od naše prestonice pravi evropski centar modernog plesa.

Aja Jung: U Srbiji mnogi navijaju da Novak izgubi, na taj način lakše vare sopstvenu kiselinu

Iako veruje da je učinila mnogo toga za svoju umetnost i profesiju, Ajin najveći uspeh, ipak, su njene dve kćerke koje su njen glavni motiv i podstrek.

Kako je uspešna karijera slobodnog umetnika mogla da se uklopi sa još jednom, važnijom - majčinstvom?

- Sa prvom edicijom festivala shvatila sam da moram da se povučem sa scene kako bih bila pošten selektor i producent festivalskog programa. Bila je to dobra profesionalna tranzicija. Ona u kojoj ostajete u pozorištu, samo sa druge strane zavese. Srećna sam što sam od svoje 17. godine profesionalno nastupala, i što sam obišla ceo svet. Otkrila sam mesta koja nikada u životu ne bih videla da nisam igrala i imala ugovorene predstave. Od Senegala do Jerevana, od Palerma do Edinburga, od Karakasa do Njujorka, i od Pariza do Perta. Stečeno iskustvo, kontakti i poznanstva postali su prava dragocenost u građenju festivala. A onda, uporedo sa svim nemogućim misijama u koje sam ulagala suludu energiju, dogodile su se Dora i Zoi. I prvo su unele novu dimenziju i ritam, a zatim, gotovo neprimetno, postale glavni motiv i podstrek - kaže baletska umetnica za "Gloriju".

Da li vaše kćerke imaju interesovanja za pozorišnu umetnost i koliko se međusobno razlikuju?

Aja Jung: Ako je greh, neka je kompletan i vrlo konkretan

- Svako dete je posebno. Nisam od onih majki koje javno analiziraju svoj način vaspitanja, prepričavaju iskustva i daju recepte kao da su jedini roditelji na planeti. Nikada i ne govorim o svojoj deci, osim u krugu porodice. Smatram da je sve ostalo neukusno. Poštujući neku posebnu porodičnu tradiciju, mnogo sam uložila u naš mikrokosmos i naše zajedničke avanture, u otkrivanja novih gradova i fantastičnih mesta. Pokušala sam da ih naučim da misle, primećuju, da kroz život idu hrabro. Dora danas studira filmsku produkciju, a Zoi ide svakoga dana na balet. I obe vole da putuju. To još uvek ne znači ništa, ali potvrđuje njihove želje, kao i njihovo nasleđe.