Fernando Trueba: Čovek čija je elementarna egzistencija ugrožena ne može da bude slobodan

Jedan od velikana "pokretnih slika" koje je jubilarni Fest doveo pred našu publiku, oskarovac Fernando Rodrigez Trueba, stigao je u Beograd sa novim filmom "Kraljica Španije", koji je svetsku premijeru doživeo na Berlinalu. Autoru koji je uz Almodovara "zaštitni znak" savremene španske, ali i svetske kinematografije (pored Oskara za film "Zlatno doba" 1992, ima i nagradu BAFTA, nagrade u Veneciji, San Sebastijanu, Berlinu, nomaniciju za Oskar za kratki animirani film), danas će u Jugoslovenskoj kinoteci svečano biti uručen Zlatni pečat za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.

Premijeru "Kraljice Španije" sa Penelope Kruz u glavnoj ulozi, publika u Sava centru ispratila je ovacijama.

- Drago mi je što sam na vašem festivalu, a posebno sam počastvovan nagradom vaše Kinoteke, nisam je očekivao. Sve Kinoteke u svetu imaju vrlo važnu misiju, da čuvaju filmsko blago, pa mi utoliko više znači nagrada Zlatni pečat - kaže Trueba u razgovoru za "Novosti".

Iz vizure pedesetih godina prošlog veka, "Kraljica Španije" otvara ozbiljna pitanja i o našoj sadašnjosti. Zašto ste tu priču žanrovski "uvili" u "laku formu"?

- Cilj mi je bio da napravim dobru komediju, jer verujem da se većina dobrih komedija bavi ozbiljnim, dramatičnim temama. Postoje i komedije koje su potpuno "čiste", prave se s jedinim ciljem da zasmeju publiku, ali velika komediografska dela uvek obrađuju dramatične epohe, i to je možda najbolji način da se susretnemo sa stvarnošću.

U filmu vidimo da crkva i Frankov režim zabranjuju filmski poljubac, dok se ljudi hapse, ubijaju, šalju u radne logore... Koje sve cinizme ljudi danas žive?

- Frankova epoha je bila veoma teška, na sreću, nisam je dugo osećao, ali sam je osetio dovoljno da mogu da cenim slobodu. Za mene kao umetnika, cinizam predstavlja mehanizam odbrane od loših stvari koje se dešavaju u društvu. Savremeni svet je pun cinizama koji dolazi od raznih centara moći - političkih, finansijskih, religijskih, kriminalnih... S jedne strane, svet globalno komunicira i naizgled je otvoren i slobodan, a vidimo koliko su ljudi diskriminisani, pre svega siromaštvom, jer čovek čija je elementarna egzistencija ugrožena ne može da bude slobodan. To su složena pitanja, i ona svedoče da oduvek postoji borba između privilegovanog sveta i siromašne većine koja želi slobodu, nacionalnu jednakost, socijalnu pravdu. U savremenom svetu postoje neke divne stvari, ali sve one u sebi nose i nešto negativno, i mogu se iskoristiti protiv ljudi.

Izjavili ste da se ne osećate Špancem, što vam je javnost u vašoj zemlji jako zamerila. U kom smislu vi niste Španac?

- Osećam se, pre svega, kao ljudsko biće koje nema identitet, jer kada govorimo o bilo kojoj vrsti identiteta, pa i o kulturnom identitetu, mene to plaši. Na moj kulturni identitet, pored Španije uticala je i Francuska, Amerika, Brazil, mnogi delovi sveta su me učinili onakvim kakav danas jesam. Poštujem Servantesa, ali tu su i Volter, Šekspir, portugalski pisci. Danas je identitet bogat i složen pojam, ljudi nisu neka plemena zatvorena u svojim državama koja komuniciraju samo jedni s drugima. Kad sam počeo da se bavim filmom, na mene je najveći uticaj napravilo delo Miloša Formana "Ljubavi jedne plavuše", i to je moj identitet.