Pobeda nad porokom: Životna priča poznatog glumca

Autor: Jelena Milinčić

07.09.2022 12:50

Glumac Tihomir Stanić: priča o glumačkim počecima, porodici i istrajnosti

Prijatelji za njega vole da kažu kako je slab na druge, a strog prema sebi, dok glumac Tihomir-Tika Stanić (54) smatra da živi u skladu sa poslovicom “Dobro čini i dobru se nadaj”. Ali, kad se osvrnemo na ceo njegov život, na sceni i van nje, shvatamo da se više vodio izrekom “Ko u čuda veruje taj čuda i stvara”. Ne samo što je u jednom trenutku počeo da se bavi produkcijom i pravi ozbiljne filmove nego je i cela njegova životna priča, baš kao i biografija čoveka od koga je potekao - oca Nedeljka, odlična podloga za film.

Rodio sam se 17. novembra u školi, u selu Šeškovci, zadnja pošta Kriškovci, opština Laktaši. Moj otac je tamo bio učitelj, a zatim i direktor, koji je delio svedočanstva ljudima koji nisu imali završenu osnovnu školu, jer je smatrao da je obrazovanje jako važno. Upravo to je inspirisalo reditelja Gorana Markovića da napiše scenario i snimi film “Falisifikator”, koji sam zajedno sa rođenim bratom Bogdanom producirao. To ostvarenje, u kome su se našle i brojne izmišljene radnje, postalo je etalon sećanja za moju najužu rodbinu, koja sada govori da se sve odigralo baš onako kako je u njemu prikazano. Eto, to je ta čarobna moć umetnosti - da život učini drugačijim, lepšim i istinitijim od onoga kako ga vi pamtite.

Tihomira je oduvek privlačila ta čarobna moć umetnosti, pa se još sa tri godine našao na sceni.
Nastupao sam na seoskoj priredbi i recitovao “Herojevu majku” Branka Ćopića za Dan republike, pa malo kasnije pevao “Veju, veju pahuljice...” za doček Nove godine, a onda odbio da nastupim za proslavu Osmog marta jer mi nisu dali da pijem alkohol kao ostalim učesnicima.
U školu je krenuo sa pet godina na insistiranje učitelja, koji je njegovom tati Nedeljku rekao da je šteta da to ne uradi pošto je već znao sva slova i brojeve.

Kasnije sam shvatio da je taj događaj učinio da kroz život sve ljude posmatram većima nego što jesu, jer bez obzira na to što sam savladavao školsko gradivo, sigurno je da emotivno nisam bio dorastao starijoj deci iz razreda. Upoznavajući razne ljude bio sam sklon da im dodeljujem osobine divova, a mnoge sam potpuno neopravdano doživljavao kao velike, da bih se kasnije u njih razočaravao.
Sećanja iz najranijeg detinjstva obeležio je i očev odlazak u zatvor.

Iz rodnog sela odselili smo se kad je tata postavljen za direktora škole. Pamtim kako su se deca utrkivala u tome ko će da me ljulja dok ja brojim do deset hiljada, jer sam bio direktorski sin. A sećam se i batina koje sam dobijao kad tata više nije bio direktor i kad je završio u zatvoru - ista ta deca koja su me nekad ljuljala sad su me tukla. Moje detinjstvo bilo je u znaku sigurnosti i blagostanja, dostojanstva koje nam je ulivala majka Grana, Crnogorka, čija se porodica preselila u Vrbas. Sa tatom se upoznala preko oglasa koji je on dao u “Večernjim novostima”, a u kojem je napisao kako prosvetni radnik prijatne spoljašnjosti traži devojku radi braka, po mogućstvu trgovkinju ili trgovačku pomoćnicu. Računao je na to da ako prosvetni radnik bude imao ženu koja je trgovac, njih dvoje moraju da budu apsolutni vladari sela jer će držati i ekonomiju i kulturu. Šifra oglasa bila je “Dobar dan tugo”, po romanu Fransoaz Sagan.

Mama priča da se nije ona javila na taj oglas, već da je njena prijateljica poslala njenu adresu i ime umesto nje. Kasnije, kad su nailazili razni problemi u životu, koje je najčešće pravio moj otac, on se pravdao kako u oglasu apsolutno ništa drugo sem tuge nije ni obećao. Bezgranična ljubav je nešto što je obeležilo te moje dane koje sam provodio sa porodicom - tatinim sinovima iz prvog braka, Dragomirom, koji je poginuo pre tri godine, i Jordanom, i mojom rođenom braćom - Miomirom i Bogdanom, koji je umro pre dve godine. Nas petorica smo vaspitavani da obe tatine žene, prvu Stanku i moju Granu, doživljavamo kao majke.

Oduvek je znao da će se baviti glumom i nikad nije posumnjao u odabir svoje profesije. U to su bili sigurni i drugi, pa su ga često zvali da glumi i na sceni radi ono za šta niko sem njega nije bio sposoban.

Hrabro sam uskakao u predstave i igrao premijere sa jednom probom. Usuđivao sam se i rizikovao. U svemu tome imao sam i nekoliko iskustava koja se graniče sa nadrealnim i neverovatnim. Prihvatio sam da na dan predstave umesto Ružice Sokić tumačim Leonarda da Vinčija u “Leonardovoj poslednjoj večeri”. Režirao ju je Petar Zec, igralo se na otvorenom. Pristao sam kad mi je rekao da samo ja to mogu. Kad god bih poverovao u tu čarobnu rečenicu, sebi bih napavio neki problem. Na kraju sam shvatio da nema šanse da savladam toliko monologa, pa sam rešio da naučim samo prvi, najkraći, a da ostale čitam dok poput Leonarda pravim neke skice na papiru sa tekstom.

U to vreme sam pio pa me je i alkohol hrabrio. Kad je palo veče, video sam da je osvetljenje na sceni loše i da ne mogu da čitam tekst sem ako se leđima ne okrenem ka publici, koja bi na taj način jasno videla šta radim. Bio sam u ogromnom problemu i počeo sam da molim Boga da mi još samo tad pomogne i čvrsto sam mu obećao da više nikad neću da se uvaljujem u nemoguće situacije. Zauzeo sam svoju poziciju na sceni, publika je krenula da ulazi, a ja sve jače da se molim Bogu. U času kad je počela predstava, grunula je oluja koja je rasterala gledaoce i spasila predstavu.

Tihomir veruje da se čuda događaju, ali uspeva i da ih stvara.
Čudom smatram što sam pre 13 i više godina ostavio alkohol, a dotad sam pio dve litre žestokog pića dnevno. Ta činjenica mi je pomogla u svim nevoljama u koje sam kasnije upadao baveći se produkcijom. U bezizlaznim situacijama sebi sam govorio da ako sam uspeo da prestanem da pijem, sigurno mogu da uradim bilo šta. No, snagu volje i karaktera treba trenirati.

A glumcu je za to kao dobar trening poslužio producentski posao.
Pokojni brat Bogdan i ja smo u Dubici napravili producentsku kuću “Balkan film”, koja je snimila pet ozbiljnih filmova - “Turneja”, “Neprijatelj”, “Neke druge priče”, “Falsifikator”, “Top je bio vreo”, od kojih su neki dobili na desetine međunarodnih nagrada. Pre toga vodio sam “Drina film”. Produkcija je bila potpuno nepoznat teren za mene, o njoj nisam znao ništa, i napravio sam nekoliko grešaka zbog kojih sam upao u velike finansijske poteškoće. Kad sam shvatio da ne treba samo da se bavim produkcijom, odnosno da ne mogu da budem kompletna ličnost ako nisam i glumac, spojio sam te dve profesije i povratio izgubljeno samopouzdanje. Sada vodim “Tihomir Stanić Production” i imam veliku podršku od mecena umetnosti, gospodina Filipa Ceptera, koji je poreklom iz Kozarske Dubice, i njegove supruge Madlene. Večno sam im zahvalan na bezrezervnoj podršci koju mi pružaju, zahvaljujući njima već osam godina radim na jednoj vrlo ozbiljnoj priči.

Reč je o filmu koji se bavi logorom Jasenovac i kojim glumac na neki način želi da vrati dug ljudima iz mesta iz kojeg je potekao. Sve što sam radio na filmu i u vezi sa njim bilo je na neki način priprema za ostvarenje koje trenutno snimam. Tema je ozbiljna i obrađuje sve što se dešavalo oko najpoznatijeg logora smrti. Želim da javnost sazna nešto više o tome, kao i o akciji Dijane Budisavljević, Austrijanke koja je iz tog pakla spasila više od 12.000 dece. Neke od tih preživelih logoraša sam upoznao. Snimanje sam započeo u septembru prošle godine i prvi kadrovi napravljeni su u gradu Insbruku, odakle je Dijana. Naravno da jedan film ne može prikazati sav užas i ispraviti gomilu nepravdi i tragedija, ali može skrenuti pažnju na to. Osećam neku vrstu duga prema svim tim preživelim ljudima i prema kraju u kome sam odrastao, odakle je veliki broj meštana odveden u Jasenovac.

Upliv u producentske vode koštao ga je silaska sa pozorišne scene, ali prošle godine se uspešno na nju vratio i sad igra, ali i priprema, nekoliko komada. Predstavom “Everyman Đilas” u Crnogorskom narodnom pozorištu, po tekstu i u režiji Radmile Vojvodić, u kojoj sam igrao Milovana Đilasa, proveravao sam da li još uvek vladam mehanizmima kojima se služi pozorišni glumac. Kad sam shvatio da još uvek znam zanat, prošle godine sam radio nekoliko komada, od kojih sam posebno ponosan na “Bajku o pozorištu” koja se igra u Zvezdara teatru. Uskoro ću u Ateljeu 212 imati premijeru “Kafe i cigareta”, a onda ću u Madlenianumu glumiti Ivu Andrića u predstavi Ivane Vujić o Crnjanskom. A 17. novembra, na svoj rođendan, u kafani “Zlatni bokal” u Skadarliji, u režiji Marka Misirače, izvešću “Teatar Maher”. To je priča o velikom državnom glumcu koji putuje sa porodicom i prinuđen je da svoj komad igra po kafanama.

Veliki umetnik najponosniji je ipak na ulogu tate. Iz drugog braka, sa suprugom Jelenom (42), dramskim piscem, ima dve kćerke.
Jelenu sam upoznao na aerodromu u Londonu. Vraćao sam se iz Edinburga sa gostovanja i to je bio jedini put da nisam poveo svoju prvu suprugu, Lilijanu Luis Vermirš, Belgijanku. Ugledao sam jednu lepu devojku i jedini joj iz ekipe prišao. Kad sam je pitao u koji razred ide, odgovorila mi je da studira dramaturgiju. Onda sam se isprsio i pitao da li me poznaje, pošto sam glumac. Rekla je da nikad nije čula za mene, niti da me je ikad videla. Zanimljivo je da je taj naš susret zabeležila kamera. Bata Krivokapić, tadašnji direktor Doma kulture “Studentski grad”, posle mesec dana pokazao mi je taj snimak, a ja sam ga zamolio da mi ga sačuva. Uzeo sam ga tek posle 11 godina. Mislim da malo ko ima dokumentovan snimak upoznavanja sa osobom s kojom je proveo toliko godina. Jeleni stalno pričam kako su naša deca lepa na nju, a pametna na mene, iako znam da su i lepa i pametna na majku. Mnogo sam ponosan na svoje kćerke. Starija Milena Hana (22) završava filozofiju, a mlađa Sofija Nađa (11) u septembru kreće u peti razred. Mislim da će biti velika glumica jer već glumi u Pozorištancetu “Puž” i u Ateljeu 212, gde je nedavno nastupila u “Brod plovi za Beograd”. Iako je tog dana imala temperaturu, otišla je da igra predstavu i time pokazala koliki je profesionalac.