Srpska glumica koja je osvojila svet: odbijajući ponudu da se slika za Plejboj

Autor: Boris Jakić

12.09.2022 15:00

Izgled Milene Dravić: lepotica koja je osvojila svet svojom glumom

Kao retko koji umetnik iz Srbije, glumica Milena Dravić (73) imala je mogućnost da osvoji svet. Odbila je Holivud, na isti način na koji je to učinila sa Hjuom Hefnerom i njegovim Plejbojem. Bez odugovlačenja, iz prve. Nije imala dilemu. Opuštena šetnja posle predstave u Ateljeu 212, od centra, preko Tašmajdana do njenog stana u zagrljaju Kalenić pijace, bila je privilegija koje nije htela da se odrekne. Više puta je na visokim potpeticama prošetala crvenim tepisima širom Evrope. Nisu je impresionirali Kan i Venecija, iako se iz njih kući vraćala sa prtljagom punim dragocenosti u vidu Zlatne palme i Zlatne ruže. Prošlo je 55 godina otkako je kao sveža maturantkinja prvi put stala ispred filmske kamere u ostvarenju “Vrata ostaju otvorena”. I dalje je veoma aktivna. Zahvaljujući odličnoj mentalnoj i fizičkoj kondiciji, igra u pozorištu i na televiziji. Jedino pati što je nema na filmu, njenoj, posle supruga Dragana Nikolića, najvećoj ljubavi.

Žao mi je što su me filmski reditelji zaboravili. Od filma “Ljubav i drugi zločini” Stefana Arsenijevića, a od tada je prošlo šest godina, ništa nisam snimila, nema me. Vidim da moje koleginice, neke i starije od mene, veoma lepo rade, reditelji fino vode njihove karijere. Ali, iako me nema na filmu, ima me u pozorištu i na televiziji.

Poput njenog kolege i velikog prijatelja Ljubiše Samardžića, namerava da sve svoje nagrade ostavi Jugoslovenskoj kinoteci. Dogovor je postignut još sredinom januara.

Za razliku od Smokija, kome su u tome pomagale supruga i kćerka, ja sama moram da prikupim sve nagrade. A u mom slučaju to nije jednostavno. Recimo, nemam prateću dokumentaciju za nagradu Zlatni David koju sam dobila u kategoriji najbolja evropska glumica na Festivalu u Terminu 1978. Sertifikat se zagubio. Zahvaljujući italijanskoj ambasadi, dobiću nov. Nemam ni prvu Zlatnu arenu koju sam dobila za ulogu u filmu “Prekobrojna” 1962. Ukrali su mi je, kao i mnoge druge dragocenosti. Kad sam se vratila sa jedne od prvih proba za predstavu “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” u Ateljeu, u stanu u Svetog Save, gde sam tada živela, bio je džumbus. Lopovi su odneli sve što su mogli. Uprkos teškoćama, sigurno ću realizovati tu ideju i ostaviti društvu iz kojeg sam potekla svoja priznanja.

Nedavno je prvi put posle tri decenije i završetka rada na seriji “Priče iz Nepričave” posetila koloritno selo u blizini Lajkovca. Imala je dobar razlog za to. Na lokalnoj školi otkrivena je spomen-ploča Zoranu Radmiloviću.

Bilo je divno. Videla sam sedmoro-osmoro ljudi koji su u seriji igrali moje đake. To su sada zreli ljudi koji imaju svoje porodice, decu. Posle zvaničnog programa, u školu su domaćice iz sela donele posluženje, pite, kolače i torte. Obradovala sam se kad sam ugledala salčiće. Nisam ih jela od detinjstva. Moja mama ih je često pravila, bila je pravi majstor za njih. Dok sam razgovarala s ljudima, odoše salčići. Ostao je samo jedan na poslužavniku. Žena koja ih je spremala obećala mi je da će mi ih poslati u Beograd. I stvarno, posle šest-sedam dana stigao mi je paket salčića iz Nepričave na kućnu adresu. Čitava kutija. Delila sam ih po komšiluku.

U brak s Draganom Nikolićem ušla je na neobičan način. Kod matičara su krenuli iz šume.

U Zvezdarskoj šumi, kod opservatorije, snimali smo dramu Duška Radovića “Kako su se volele dve budale”. U pauzi za ručak, između dve scene, otišli smo do opštine Vračar da se venčamo. Ranije smo zakazali venčanje. O tome smo obavestili i reditelja Acu Đorđevića. Našli smo se ispred opštine sa Draganovom školskom drugaricom Sekom Sablić. Ona nam je bila kuma. Posle venčanja vratili smo se na snimanje kao da se ništa krupno nije dogodilo.

Tokom 43 godine braka Milena i Dragan su gradili uspešne karijere. To je retkost u glumačkom svetu. Brakovi između glumaca obično imaju ograničen rok trajanja, ili jedan od supružnika mora da žrtvuje karijeru kako bi zajednica uspela.

Dragan i ja potičemo iz istog miljea, on sa Crvenog krsta, ja sa Dorćola. Imamo isto vaspitanje, delimo iste vrednosti. Zato nije čudno što je naš brak opstao tolike godine. Naučeni smo da poštujemo druge. Između nas nikada nije vladalo rivalstvo. Kod nekih glumačkih parova dešava se da među supružnicima bude sujete. Kod nas se ona nikada nije javila. I to je dobro. Kad spremam neku predstavu u pozorištu, volim da je on pogleda pre premijere. Čak je putovao u Tivat da pogleda poslednje probe “Bokeškog d-mola”. Njegovi saveti su dragoceni, kako meni, tako i rediteljima. Slično funkcioniše i Dragan. Kad mu ponude neku ulogu, prvo dođe kod mene da je analiziramo. U privatnom životu, u našoj bračnoj zajednici, on je taj koji je ozbiljan i odgovoran. I život nam je ozbiljan. Prošle godine Draganu je preminula mama. Osim što je to bio snažan emotivni udarac za njega, doživeo je i veliko fizičko trošenje. Sa snimanja serija i filmova žurio je kući kako bi obišao majku. Bilo je situacija kad je vozio tri-četiri sata noću. Sve je to ostavilo traga na njemu. Zbog toga mu je zdravlje bilo narušeno. Na svu sreću, uspeo je da se u potpunosti oporavi.

I u raju nekada ima problema. Da je drugačije, bilo bi dosadno.

Dragan je pokazivao ljubomoru kad smo bili mlađi, na početku našeg braka. Ja sam ljubomorna i danas. Neću to da krijem. Uverena sam da je umerena ljubomora začin svake prave ljubavi.

Uz mnogobrojne anegdote iz života glumačkog para, Beogradom kruži priča kako je jednom prilikom, ne tako davno, Bora Todorović pozvao Milenu i predstavio se kao novinar iz Zagreba. Zamolio ju je za kraći intervju. U početku nije ništa posumnjala, ali kad ju je upitao kako joj je suprug Voja Brajović, bio je raskrinkan.

Ta priča je istinita. Počeo je da mi postavlja pitanja. Nije mi trebalo mnogo da ga provalim, već posle drugog-trećeg pitanja znala sam da me neko zafrkava. Ubrzo sam otkrila i krivca.

Mada je prošetala najglamuroznijim crvenim tepisima u Evropi, onima u Kanu i Veneciji, i osetila šta znači biti slavan, uvek je ostala sa obe noge na zemlji. I tek je na Kanskom filmskom festivalu 1980, gde je dobila Zlatnu palmu za najbolju sporednu žensku ulogu u filmu “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića, shvatila da njeni rezultati nisu prosečni, uobičajeni, da ima razlog za ponos.

Kada sam na hotelu Karlton i na Kongresnoj palati u Kanu videla svoje ime ispisano slovima veličine tri metra, i to pored imena ostalih dobitnika Zlatne palme, među kojima su bili Bob Fos i Akiro Kurosava, shvatila sam da sam uradila nešto važno.

Nikada je nisu fascinirala svetla reflektora i blicevi foto-aparata. Nije čeznula za holuvudskom karijerom, bogatstvom. Kada je film Dušana Makavejeva “WR: misterija organizma”, iako zabranjen u Jugoslaviji, postao svetski hit, dobijala je mnoge ponude. Među njima najintrigantnija bila je ona da se slika za najpoznatiji magazin za muškarce.

Prvi susret s Plejbojem imala sam za vreme održavanja Pulskog festivala krajem šezdesetih. Iz Amerike je doputovao bračni par koji je pravio temu “Glumice iza Gvozdene zavese”. Sećam se imena žene, zvala se Sintija. Slikali su me i napravili intervju. Objavili su malu moju fotografiju i prateći tekst. Pored mene, u okviru teme, predstavljene su i glumice iz tadašnje Čehoslovačke, Poljske, Mađarske. Posle uspeha filma “Misterija organizma” Dušan Makavejev je dao veliki intervju Plejboju. Film je bio hit u svetu, posebno u Americi. Kafiće su nazivali “Misterija organizma”. Mek me je pozvao i najavio da će u Beograd doći čuveni Plejbojev foto-reporter Pompeo Pezaro da uradi intervju sa mnom. Tako je i bilo.

Čovek mi se javio čim je sleteo. Videli smo se, napravili intervju. Tada je počeo da me ubeđuje da snimimo “malo slobodnije” fotografije. Znala sam šta to znači. Nisam bila spremna za tako nešto. U to vreme mi nije bilo ni do čega. Imala sam smrtni slučaj u porodici. Pompeo mi je pokazao “normalne” slike, da ih tako nazovem, na kojima sam bila obučena. Bila sam zadovoljna i rekla mu da je to - to. Da se slikam gola, nije mi padalo na pamet. On je otišao u London da uradi drugu reportažu. Na rastanku me je zamolio da još jednom porazmislim i da će mi se javiti iz Engleske da proveri da li sam se predomislila. U međuvremenu su me iz amerike zvali Mek i njegov kolega, čehoslovački reditelj Jan Kadar, kojeg je Rade Marković herojski prošvercovao preko granice kad su Rusi upali u Bratislavu. Kumili su me da pristanem. Nisam. I nikada nisam zažalila zbog toga.